Delo

ДЕСЕТ Г0Д1ША У МАВРИТАННЈИ 31 него наставаше у туђој, при крају главне улице. Чим се растадосмо са Мијаушем, Зујо започе: — Ама, г. Вако, баш кад смо сами, реците ми, шта је уираво с вама? Шта ви то ваздан чекате? Што се нејављате? — Шта радим!? Чекам!? Нејављам се!?... Шта?... Коме?... Зашто?... И у чуду загледах се у Зујово агарјанско лице, —јер је но њему личио на каквог правог Агатјанина. И његове буљаве, крупне и плаве очи прочиташе на моме изненађеном лицу поменуга питања. Он одману главом и настави: — 3'нате ли ви, да сам ја застунвик министра нросвете? Хтедох рећи истину: „не знам“, али се постидех и рекох: „знам“. — Збиља, како то врага, да не дознадох!? Зујо настави питања: — Је ли вам што г. Плосило говорио? — Није! — Јесу лн при њему какве ваше сведоџбе? — Јесу. — Желите ли ступитп у државну службу, — да будете учптељ францускога језика у латинској школи? — Желим. Зујо исколачи очи, прекрсти се од чуда, стиште ми руку и побеже у кућу. И ја, са стотинама утпсака и помисли, све чуднијом од чудннје, затрчах се главном улицом, јер и ако у глави беше узаврело, цело ми се тело већ кочањило од студи! На једвпте јаде отвори ми Пјур, сањив н у доњим хаљннама, са свећом у руци. Пита: — Зар све до сада, дусице, у двору? — Све до сада, драги Пјуре! Опрости. Бежи! Лези! Али ме он испрати до дна стуба и настави разговоре: — Богме, си ти, дуспце, много одскочио за ово неколико недеља! Више него ови горе наши, за неколико година! Није шала провести ноћ са мог’лом, са ојвојима, дарсерпма, балакулама, сонђама и са толиким другим ујшпанима! Је ли говорио с тобом мог’л! — Причаћу тн други пут... сутра.., драги Пјуре! Лаку ноћ! — Лаку ноћ, дуспце!... А има нешто ново п горе! После толико времена, Жожо ми је иаредио, да унесем воднцу у вашу собу! Ено је горе, где и пре!