Delo

56 Д Е Л 0 водро. Јулија уђе под свод од уласка, отвори десно једна врата од јасно обојене растовине, и, чим је опет одгурнула врата и затворила кључаниду, грозпичавим покретом, застаде, наслонив се на зид тескобног предсобља, са узнемиреним срцем... Ма да је, од кад се вратила у Париз, одлазила тако свакога дана да проведе по један час у томе стану, она још не беше на њ навпкла своје нерве, и сваки пут би осећала исту узнемиреност пре но што ће ући, исти страх чим би ушла. То је за то што није вшпе ту био љубљени драган, вребајући иза врата звук звонцета, да би одмах притиснуо драгану на своје груди. Приземни сират био је празан. Велика, мрачна соба са прозорима које је већ замрачивало последње бледило дневне светлости, прпмала је у себе отежали мирис места, на коме се задржавао људски живот, па га по том напустио. Од последње зиме, ту се више није ложила ватра: влага се већ беше увукла у ваздух. Кад је ушла, Јулија задрхта. Она је ипак још волела ту собу, и овако усамљену, хладну и пусту, оно место светско, после виле у Кронбергу, где је Морис највише био њен. Осим ње, нико више ту није улазио од кад је Морис ту становао: она је била препуна само њихових успомена; ту се више осећала као код своје куће него у Сиржеровој палати. Ту је за тренут заборавила спољашњи свет, дужност и грижу савести, и могла је гласно изговарати оне речп, које су јој тако често долазиле па уста поред Мориса: „Овде сам срећна!“ Сада, стан је био нразан. Јулија није впше могла говоритн са својим драганом, или, чак и не говорећи му, гледати га како хода по соби, нише какво нисмо, исеца листове у каквој књизи. Нпје му могла помагатн да се обуче за вече, и по некад пришити му какво дугме или што окрппти. Није могла више подносити своје усне или образе Морисовим пољупцима, тако дуги.м и силним, у којима је врло често тражила потврду да је воли!.. Са свим сама, лутала је пз собе у кабинет за облачење, у нредсобље, у једпу другу мању собу, где је Морис вешао своје одело; седала је у фотељу, где је оп радно. Сваком предмету на томе столу знала је историју. То су већпном били ноклони које му р* она дала; други су купљени у друштву с њом, но њеном укусу. Прелиставала је блок од зеленог марокнна који је Морис донео с једног нута из Лондона. .Код тнх хијероглифа, фантастичких цртежа, силуета нацртанпх пером једног сањалице, чп-