Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 57 тала је датуме који су јој остали у сећању. Ту је налазила по хиљаду пута своје име. „Јулија!“ А још чешће нежну реч: Ју!... Ах! она није пмала иотребе да се ту бави чим другпм до својим успоменама и сањаријама, и књигу коју је понеки пут отворила, од оннх које је Морис оставио био на столу, није ни читала, не би чак умела рећи ни какав јој је наслов кад ју је остављала, опоменута временом да треба да иде. Јбш једна друга ствар, осем успомена, привлачила ју је овоме месту. Морис се био с њом споразумео, на растанку, да у улицу Шамбиж шаље своја писма, а кад не може писмо бар телеграм којпм ће јављати да је здрав и где је. До сада су телеграми били много чешћи, а писма врло кратка. II ако су она кратка била, мало бољи посматралац од Јулије могао би у њима сазнати за болест ове смућене душе, довољно јаке да нешто хоће а не и довољно јаке да не жали кад је већ нешто сама хтела. Али Јулија је могла погађатп Морисове мисли само кад је он био поред ње; она није била способна да погађа његове мисли под велом речи. II пајмања писма, у којима је било само појединости о местима и неодређених изјава нежности, њу су вадовољавала. Данас је нашла само једну малу карту допнсницу у куверти, н, вндећи да је он, њен драги одсутни Морис, задао себи труда да јој пише уместо да просто да једну депешу у телеграфу, она му је била са свим захвална, била је сва срећна. Нољубила је на куверти ппсмена оног имена, које ће можда бити једног дана заиста њево, пред светом, — Г-ђи Морис Артоа. Затим се приближила једном нрозору да би могла боље видети. Две стране на карти биле су исписане нечитким рукописом, који је она сад лако читала. Сазнаде да је Морис отншао из Франкфурта, да је путовао преко Тирингије, да су му намере биле да иде једно за другим у Берлин, Хамбург, Дрезду, Праг. А пикакав наговештај о скорашњем повратку, нитн о догађајима који би могли изискивати да се врати. Али шта се то тицало Јулије? За све време, које је провела у стану у улици Шамбиж, она је нрочитавала писмо свог драгана. Она га је гледала својим очима, јер кад је он био у питању, постајала је видовитом; видела га је како седи за једним столом у хотелу, исписујући ове речи: „Моја мила драгана...“, па још п ове, чија је баналност ннје дирала: „Моја осамљеност тешка ми је. Што ниси тн поред мене!...“ Па готово и увек иста