Delo

84 Д Е Л 0 — Ово је грозпо! — рекох, кад прочитах оба писма, а и Димић и соба, у којој смо били, окренуше ми се наопако. — Ништа необично за њега; — дода Димић — сам је сковао, сам је написао, у Карловцима је преписано, у Новом Саду објелодањепо и на Туцнн-дап запечаћено... То мије све и усмено потврђено, кад сам бпо у Новом Саду и у Карловцима. Неколико сати касније сједио сам у возу, који ме морао довести до Ријеке. Настојао сам свакако, да барем за час не мислим о тој ужасној тајни и о том мом пошљедњем разговору са Јовановићем и са Димићем, јер впше не видјех ни једнога ни другога. Било је све узалудно. Повјерена тајна била је за мене, као Србина, тако страшна, да ме и сада, послије толико година, језа хвата, кад помислим на њу. А шта ради наше Српство? Оно неким Србпма плете лаворвијенце, мјесто да им плете и исплете уже за вјешала... Dr. Александар МитровиК. —