Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 83 сам ушао у собу, Јовановић је сједио на постељи. Са свих страна подбочили су га душецима, Болест је непрестано ишла на горе. Дисао је тешко и јако. Образи су му се осушили. Очи побјегоше у главу. Пробадало га је са свих страна. Права слика и прилика смрти. — Ви полазите данас? упита ме Јовановић, прекидајући ријечн, и руком ми махну, да сједнем код њега на иостељу. У почетку нијесам могао ни ријечи да ироговорим. Гледао сам пред собом жива човјека, којк ће до мало дана саћи у гроб, а да му се није испунио ни један од његових великих идејала. Сјетих се свих наших старпх разговора, кад је знао, као мало ко, да се загрије и да прави велике планове о будућности цијелог Српства. Сјетих се његових очинских и пријатељских савјета. Сјетих се свега, гледајући то изнурено тијело, у коме је било још нешто даха. — Не заборавите, мој Митровићу, — настави Јовановић, кад сједох код њега и кад ми својом десницом, која је била жива ватра, притиште моју руку — да будете у Вашем раду опрезни, врло опрезни... Нико нема душмана, као што их имамо ми Срби... Бпло би пам ппак лакше, да смо ми, какви би требало да будемо... Ми смо самима себи најгори... На данашњем нашем растанку хоћу да Вам повјерим једну тајну, за коју знамо Димић, ја, два Србина у Карловцима и један... у Новом Саду. Као политичар Ви треба да знате то... Морате знати, какве ћете другове имати... Ви се сјећате туцпнданске крви иа жељезнпчкој станици у... прије неколико година... Е, па — и Јовановић ми исприча један ужас, у који нијесам вјеровао, јер ми се чињело, да људска покварепост не може бити тако велика. Опростим се са Јовановићем. Ижљубимо се пошљедњи пут и одјурим, као без главе, Димићу, да упитам и њега за тај ужас. Надао сам се, да је то све плод болесне фантазије Јовановићеве. У истрошеном тијелу, које је ватра потпуно уништавала, ни душевна снага није могла бити јака. — Камо среће, да није истина, — одговори ми Димић кад сам га упитао за то — а да то нијесу празне ријечи, него жива истина, ево ти па чита.ј! — И тада ми Димић из свог посебпог архива извуче два писма, једно из Карловапа, а друго из Новога Сада. Писма су била писана прије неколико година. Писапа су и потписана од људи, које сам лично познавао и чији ми рукопис нпје био непознат. У њима је било говора о томе. 6*