Delo

90 Д Е Л 0 воља — рече он, а осмејак му заигра само у очима; затим тури руке у цепове, накриви главу и упре поглед у Степана Аркадијевича. Степан Аркадијевич поћута, а затим на лепом лицу његову показа се доброћудан, јадан осмејак. — А, Матија, шта велиш? рече он, машући главом. — Не бојте се,- господпне, све ће добро бити, рече Матија. — Биће добро? — Дабогме. — Мислишј?... Ко је то? запита Степан Аркадијевич, кад чу иза врата шушањ женског одела. — Ја сам, одговори срчан п пријатан женски глас, и кроз врата помоли се озбиљно, богињаво лице Макрене Филпповне, дадиље. — Шта је. Макро? упита је Степан Аркадијевич, ндући јој у сусрет. II ако је он био до зла бога крив својој жени, и ако је он то и сам осећао, скоро сви у кући беху на његовој страпи, на чак и дадиља, којој је највише веровала и поверавала своје тајне Дарја Александровна. — Шта је? рече он снуждено. — Идпте, господине, признајте све н молнте је да вам опрости. Може Бог дати. Њој је врло тешко, жао је човеку и да је ногледа, а и у кући све нде наопако.- Децу, господине, треба ножалити. Молпте је за опроштење, господпне! Шта бисте му! Бнате како каже пословица; кад си замесио, а ти и кусај! — Ама неће ме хтети нримити. - Само ви учинпте своје. Бог је милостив, Богу се молите, господине, Богу се молите. — Добро, иди, рече Степан Аркадијевпч и на једаннут поцрвене. — Дед да се обучем, рече он Матији, н брзим покретом скиде халат. Матија је већ држао рашпрену, снремљену кошуљу, дувајућп да скнне с ње нешто што се није ни видетн могло, и с очигледном насладом обуче је на добро однеговано тело свога господина. IIIIII Пошто се беше обукао, Степан се Аркаднјевич ношкропи мприсом, поправи рукаве од кошуље, вичним нокретом раз-