Delo

А II А К А Р Е Њ И Н А 89 гледа Матију тако да је овај то могао у огледалу лепо впдетн. По њиховим погледима, који се у огледалу сусретоше, видело се да се они разумеју. Поглед Степана Аркадијевича као да је питао: Зашто мн то говориш! Зар не знаш? Матлја метну руке у џепове од прсннка, растави мало ноге и малко се смешећи, ћутке п добродушно погледа Облонског. — Казао сам му да дође у ону недељу, а дотле да не узнемпрује узалуд ни вас нн себе, избаци Матнја фразу за коју се видело да ју је унаиред спремио. Степан Аркаднјевич разумеде да се Матија хтео само пошалитн и скренути пажњу на себе. Он отвори депешу и прочпта је, довијајући се шта треба да значе у њој поједпне, као и увек изврнуте речи, и радост му се осу ио лицу. — Матија, моја сестра Ана Аркадијевна стиже сутра, рече ou и заустави за трепутак цакласту, пуначку руку брицнну која је бријала доњн део лица, рашчишћавајући као неку руменикасту путању између његових дугих, коврчастих залисака. — Хвала Богу! рече Матпја, иоказујући тим одговором да и он, као и господар му, разуме значај тог доласка, т. ј. да Ана Аркадијевна, мила сеја Степана Аркадијевпча, може много припомоћи да се он и жена измире. — Долазе ли сами илп с мужем? уппта Матија. Степан Аркадијевич не могаше говорити, јер му је берберин баш у тај мах брпјао горњу усну, п подиже у вис један прст. Матија, као што се у огледалу лепо видело, климну главом да разуме. — Дакле сами долазе. Онда да се спреми соба на горњем боју? — Јави Дарји Александровној, па како oua пареди. — Дарји Александровној? понови Матија чисто сумњајући. — Јест, јави. Бво ти, понесн и депешу, па дођи да ми кажеш шта ти је рекла. „Хоћете да покушате“, разумеде Матпја, алн само рече: — Разумем. Степан Аркадијевнч беше се већ умио и очешљао, и хтеде да се облачи, кад се Матија полако, у чизмама које су мало шкрипале, врати у собу с деиешом у руци. Берберин беше већ отпшао. — Дарја Александровна наредила ми да вам кажем да се креће на пут. Нека ради, велн. како му је, т. ј. како је вама,