Delo

16 Д Е Л 0 икоји момак у вароши. Иначе је он у вароши свакако потребит. Оде ли коме кочијаш, јели потреба вијати жи!У), носити и прекрцавати трговцима еспап, ето Перикуле — тако га зову — ако је гладан, јер јели се он најео и папио, неће се макнути ни за царево благо. Нетом је заслужио коју пару иде у крчму и чека док се испече јаре, па излази на цесту и внче: „ала врућа, луда рајо“. Наједе се, натруси добро вина и тад легне под смоквић и спава док га срце иште. I. Кад се пробуди, Перикула се стресе као певац нз јутра и развали уста на дуго, гласно зевање. Обичајним кретом руке скупи два краја кошуље, да је прикопча, и погледа, климнув главом, на слаба руњава, прса, али се сети да нема споне на кошуљи; мане нехајно руком, погледа око себе и устане, па отресе са себе земљу и сламу што му се била ухватила гаћа и кошуље. Прекорачи плетер од жице што је био око ледине оне па се нагури насред цесте и изруга се с једним тежаком што је нрошао мимо. Онај окрене главу и мрдне: „Ајд’ к' рагу од мене“ па настави нехајно пут. Перикула запева и упути се храмљајући ка крчми Лазе Т...а. У крчми је било неколико докоњака варошких и два три тежака, што су се световали и правдали о њихове после. „ГЈлати нб литре“ рече Перикула једној људесини, кога су звали „Јекоњом". „0 тај се ти клин вешаш“ рече смејући се крчмар. „Баш си се намерио на правога. Ево ти на, ја ћу да те почастим“. „Е кољено ти висило“ викне Перикула, трљајући задовољно руке. Прихвати пуну, понуђену чашу и испије ју до душка. „Ко да је бунар сасуо“ Опази Јекоња, који се затим окрене крчмару и на пб озбиљно, на пб у шали добаци му: „А што ти мене црниш, ко да нисам ја кадар платити по литре, него, брате, кад си ме претеко, нека остане на теби... бит’ ће још дана. Ааа... насмеја се, ругајући се крчмар. Тако... крвп испод грла, ал’ ни паре. Перикула је задовољно отрао чупав брк љесом од руке, па седе на клупу.