Delo

8 Д Е Л 0 вац има у казни да нроведе. Свака осуда на лишење слободе повлачи губитак слободне употребе времена. Пнтерес је друштва, да кривац по истеку тога казненог времена, дође понова у друштво на даљу сарадњу друштвених циљева. Он ће у тој сарадњи бити само тада користан, ако из казнених завода изађе морално јак, или јачи но што је у њих ушао. Друштво дакле има интерес, да ради на моралном усавршавању криваца исто онако, као и осталих слободних грађана. Оно не сме да занемари ову поправку ни у ком случају. Код новчане казне немогуће је утврдити њен утицај на поправку кривца. Тежина ове казне већа је код сиротније класе, којој губитак извесне суме новца тешко пада, док је код богате класе мождаједна од најнеподеснијих казна, јер тада шта више служи као луксузна исплата неког противправног задовољства. Са смртном казном, у погледу поправке кривца, стоји још горе. Јер, кад се уочи главна разлика у циљевима казне, јасно је, да је са гледишта нове школе смртна казна неправедна, пошто се њоме уништава могућност поправке кривца и сваки рад на тој поправци. Наш казнени систем садржн у себи комбинацију апсолутних и релативних теорија. Он хоће код смртне казне да казни просто по захтеву правичности, постижући на тај начин осигурање друштва; код казне лишења слободе да казни, постижући застрашење и поправку кривца; код новчаних казна такође, само што је овде моменат поправке остављен кажњеном лицу, без даљег садејствовања државе на поправци, што је опет нарочита одлика казна лишењем слободе; у случају више неправедно одлежаног притвора држава одустаје од извршења казне, рачунајући, да је циљ правичности задовољен, не водећи н не испитујући, да ли је следовала и поправка кривца. Нротиву смртне казне нарочито говори сам начин њеног извршења. Она остаје у основу једна дивља казна, па ма на који се начин извршивала, било електрицитетом, вешањем, сечењем главе или убијањем из пушака. Ни једен од ових начина не само да није пријатан за онога, према коме се врши, него ни за оне који извршују смртну казну. Држава је по своме унутрашњем својству једно морално бпће. Њене заповести и забране морају носити ово обележје моралности. И онда се с правом пита: откуд долази то, да држава натура некоме дужност извршења смртне казне, кад она сама забрањује убиство. Приго-