Delo

30 Д Е Л 0 глава дотежала, губите је ви на неки други начин, а не поводом ове ствари!... У осталом, људи питају, то је њихова дужност. Гвожђе и треба ковати док је вруће... Погледах оца: поцрвенео као печен рак, сав се тресе и сузе му капљу. — Онда извините — рекох ја врло понпзним гласом. Ја тражим Илију Јовановића, рибара, који је ноћас извршио убиство над једном бабом, обио три дућана и напаствовао једну невину девојку... Сви се почеше већ заваљивати од смеја, само се глумац још држи на јуначкој нози. И јадном деди свану пред очима и лице му доби неки и радосан и блажен изглед. — Сетио сам се одмах — рече он — да ту мора бити каква погрешка... ТТТто се смејете као будале?! Шта има ту смешнога?! II одједном поста врло разговоран. Похвали начелников ревносни поступак, упоређујући га са сличним поступцима неког старовремског начелника Ракице, и рече ми да начелника најљубазније поздравим. Онда нареди да ми се да чаша вина, комад печења и неколико колача, али се ја извиних службом, поклоних се дубоко и изиђох из трпезарије. Кад сам се мало после повратио у сасвим обичном пзгледу трпезарија је трештала од смеја. — Шта је?! Шта је то било?!... Чему се толико смејете?! — питам ја. То појача смех и мојој сестри тобож даде повода да ми исприча како је мало пре био читав циркус и како се деда ноказао као права чиновничка кукавица. Деда је намргођено и прекорно погледа, али јој не рече ништа. — А волео бих — плану деда и нарогуши се неким мужанством — да је то у истини била нека политичка ствар, нека династијашка ујдурма, на да одем томе начелнику и само једну реч да му скрешем у брк! Смеј се претвори у свеопшти врпсак. Глумац је, ваљда да би надокнадио малопређашње уздржавање, просто арлукао од смеха и молио деду за милост, јер страхује да га најзад какво зло не снађе.