Delo

Д Е Д Л 29 — То нпје ништа смешно! — одсече се деда на мога оца п још на неке у својој непосредној близини. — Торњај се одмах одавде, слико срамнога насиља! грми даље глумац на мене, сав се тресе и песницом ми нрети — иначе ћу те сад, у пме овог честитог старца, премлатити као пса! — Молим! молим! — ограђује се деда узбуђеним гласом и преко стола хвата глумца за рукав — у моје име немојте ви вршити овде никаква убиства!... Хвала вам лепо!... Како би то још било!... У осталом, ја сам вазда земаљске власти иоштовао и сматрао их као богодане... Молим вас, ја сам старп државни чиновник, који никад ни укором није био кажњен!... •Тетрдесет и две године беспрекорне службе! Две године више него што то закон захтева! То шала није! Моја мајка већ поче плакати од смеја и нотајно маше руком на мене да се удалим. — Па зашто да га не убије кадје толико безобразан?! рече моја сестра и формално цикну од смеха. — Ти језик за зубе! — одсече се деда на њу. — Несрећнице, како да убије човека!... Човек врши своју службу... Државни човек — еј, главо! — Молим вас, господине — обратих се ја деди, а глас ми се тресе и трбух ми очевидно одскаче — ви рекосте, ако вам је веровати, да сте билн неки чиновник? — Те још какав чиновник!... Четрдесет и две године, слатки брате мој!... Какво поверење! какво уважење! какве... — Значи да ви нисте ноћас извршили убиство над једном бабом? А деда урожио очима н не трепље. — II нисте обили три дућана? А деда још не трепље и само миче доњом усном. — II нисте напаствовали једну певину девојку ? Деда се прекрсти левом руком. — Нисам, брате, нншта — промуца јадни деда, очевидпо постиђен таквим питањпма, а нарочито носледњим. Тад глумац формално рнкну: — То је гнусна љага и ниска потвора на овога честнтога старца, и ја ћу то у име човечностн или крваво осветитп, или изгубнти главу! — Молим вас — примети му деда — ако је вама ваша