Delo

II Л Л В 0 Ј К А Среда, Ј. новемира 1887. Нитање што си мн га упутила, мила моја Бијанка, у писму које сам јутрос добила такво је, да сам се сита пасмејала. „Још шплта?“ Тако је! Ништа! Ништа! А, кунем тн се да је добра воља ту! Шта да му радим? Судбина! Судбина мн ннје дала да знам како је то бити кћи, па, сад, неће ми датн ни да знам како је то бити мајка. Ово је атавизам... фнзичко-моралнн. И, право да ти кажем, почињем бојати се да је то несрећа за мене. Знам да је још рано иадати у очајање. Алп уопште досадно ми је. Немам шта да радим, те су ми данп дуги, бескрајнн као вечност. Џемса виђам само о ручку и вечерн; у девет је уморан, јер устаје у зору и радн по цео дан, те ми моја савест налаже да га пустим да легне. Мало затим учиним н ја по његову примеру. Кад бих захтевала, оп бн после вечере нзишао са мном у шетњу, али ми је тешко да га на то гоним. Дакле и ја брже боље легнем. Природна је последнца тога да устанем рано, у осам, у девет. Кажем ти да су то муке жпве! Читам много; нрочитала сам све, и што је за читање н што није за читање. У том погледу иде ми па руку тетка (која ми је — напослетку — отворила своју бнблпотеку, у којој сам нашла поштенијих ствари од оних што сам већ читала кришом пре удадбе); иду ми на руку пријатељице (које су ми дале uajзанимљивијих књига); иде ми на руку мој муж (којн ме одушевљава за Дикенса); на ми иде на руку чак и Тото, којн се сад усуђује да ме похађа и да ми, значајно ме ногледајућн н смешећи се, доноси с највећом тајавственошћу Катила Мандеса п Армана Силвестра. Али прпјатељнце ме снабдевају с најзанимљивијпм стварима за чптање, ну да се разумемо: уметннчки најзанимљивијим стварима; јер и ја пмам своје лптерарне укусе, и мислим да добро познајем књпжевност. Ја сам, да тп кажем, за нову натуралистичку школу. После Золе — Бонтен, Ронп, Гиш, Декав, Метнпје, и т. д. Нероватно тн иознајеш ове ннсце, ти што живпш у великом светском књижевничком мозгу. Мало мање волим имнресионпсте, изузевшп Гонкурове које обожавам јер су аристократе. Мрзим спмболисте: Унсмана на нример не разумем: чпни ми се да то није човек овога света. Философи, као Бурже, Род, Усе, Вероп, Кар, сматрам да не разумеју пишта, нарочито кад говоре о жепп и кад хоће да оиншу жену: нричају сасвим погрешне ствари. Овда онда, ради разонођења, ради одмора, допадају ми се по мало светске стварн: н тада