Delo

РУСКЕ СТРЛНКЕ У ДРЖАВНОЈ ДУМИ 397 народним захтевима, чпје непосредно остварење треба Дума, у моменту крајњега сукоба, отворено да прокламује: па иример, опште право гласа, потребно да се створи уставна скушптина и т. д.“ Једном речју, револуционарне социјалисте, потпуно признајући да не треба изазивати сукоб, саветују у исто време да се прпступи средствима чисто револуционарпог карактера, од којих би пајневиније имало као резултат не само „да се прекораче границе основних закона“, већ да се доведе директно ,до распуштања Думе. Нриродно је да се једна парламентарна група, ма колнко да је мало паметна, не могаше ограничитн на такву тактику; социјал-револуционари, посланпци у Думи, према томе, одрекли су послушност одлукама конгреса, и нису учинили погрешку да то отворено објаве. Ништа не би могло боље карактерисати урођепу недоследност која постоји у странци и објашњава расцеп који се ту развија. Друштвени програм странке социјал-револуционарне је тако нсто далеко од стварности као и нрограм социјал-демократски и не мање наиван у погледу еволуције, која се вршиу друштвеном уређењу Русије. Ако социјал-демократе могу још, с извесним успехом, говорити у средини варошког пролетарпјата о „муниц11пализацији“, социјал-револуционарп који се нарочито ослањају на сеоско становништво, доказујући „соцнјализацнју“ земље и друге сличне софизме соцпјалистичког правог учења, показују један начин разумевања историске наставе, која обезоружава својом наивношћу. Јер то нпје ништа друго него побунити се очајпо против факата, против потреба и стварних тежњи, ништа друго него претендовати да се вршн утицај на народ помоћу програма „соцпјализацнје“, дапас кад земља иде ка индивидуализацији земаљске својине, кад се догађа слом чувене „комуне“ (општине), кад сељак све више н више прождрљиво чезне за својином земље. Може се закључнти, да је расцеп који се дешава међу социјал-револуционарима, с гледншта политнчког и друштвеног, тако исто дубок као н расцеп који раздире социјал-демократе, и да је ова странка изложена истом квасцу распадања. Пред странком се нодиже дилема: или се одрећи сваког цивилизованог рада и поново се вратитн атентатима и заверама, или променнти од дна до врха сву своју тактику, што би јој, као што се тврди, допустило, да се сједини са социјал-националистима. У осталом, допуштено је да се у овом погледу резервишу пзвесне сумње. Пре неколико месеца