Delo

400 Д Е Л 0 тодама рада они су само изазвали кобне резултате: апатију, разочарење, дезоријентацију народне масе. Бво шта је један радикални писац, М. Енгелхарт, могао написати у својим „Слободним мислима“: „Благост странке мирољубива препорођаја, уображеност кадета, непомирљивост социјал-демократа, дрскост социјал-револуционара, лудост максималиста — све је то подједнако била заблуда; једина се „унија руског народа“ није варала. Све напредне и револуционарне странке чиниле су погрешке и ништа друго до погрешке; све што је имало у Русији духа, талента, паметп, подобности, пожртвовања, хероизма — све је то чинило само будалаштине; све што је било глупо, бедно, дивљачко, бестидно и труло све је то радило паметно. Људи су се показали као будале, орангутани као паметни људи.“ Горчина која се појављује у тако ужасној исиовести допушта да се код онога који је ту, излива, погоди сав бол због неумешности и глупости што су нагомилане око њега, чији је највећи део требало избећи. Једпно су, као и сам Бнгелхарт, странке радикалне биле жртве ове илузије „да је народ јуначан“; и данас, кад његово држање није оправдало ову луду наду, оптужују га што је само једна „лутка од воска“. Ништа боље не доказује ступањ не* довољне спреме радикалних елемената за нове политичке прилике, у којима су се нашли после 30 октобра. Конференција трећег конгреса социјал-револуционара дала је не мање очајну слику садашње ситуације, признајући: 1) појачавање положаја аутократије, која је изненадно дошла захваљујући промењеном мишљењу, извршеном од стране реакције помоћу друштвених елемената, који су се бојали потпуног друштвеног развића револуције; 2) умор, разочарење и хаос који влада код највећег дела интелигентних класа; 3) слабост револуционарне енергије код радничке масе која је дошла од нечувеног притиска; 4) и као резултат ове слабости: све јаче и јаче незадовољство чланова разних странака, слабљење борбе ињено изопачавање у индивидуалну неплодну претер ан о ст“. Таква критика — која је у ствари само аутокритика требала је обавестити нешто мало револуционарне социјалисте. У Русији до данас не постоји демократска народна странка, која се ослања пе на принцпп неразумног антагонизма, већ, на против, да је проникнута модерним принципима солидарности;