Delo

56 Д Е Л 0 коју је обновпла Ана није била трајна, и домаћи мир наломи се опет на истом месту. Није било ничег поузданог, али Степан Аркадијевич никад скоро није био код куће, новаца такође по готову никад нису имали, и сумња да је он изневерава једнако је мучила Доли; она је сад ту сумњу стално растеривала бојећп се мука љубоморе. Оне прве муке љубоморе, које ]е једном преживела, више се нису могле вратити; чак и кад би се уверила да је он вара, не би то могло на њу тако утицати као први пут. Такво би је уверење само лишило извесних породичних навика, и она је допуштала да је лажу презирући њега, а још више себе, због те слабости. Осим тога једнако су је мучпле бриге о великој породици: час није могла дојити дете, час би је напустила дадиља, а час би се опет, као ово сад, разболело које дете. — А како су твоји? — упита мати. — Ах, maman, ми имамо доста и своје невоље. Лили се разболела и бојим се биће шарлах. Сад сам ето дошла да до знам шта је, а иначе ћу засести да се не макнем од куће, ако буде — сачувај Боже — шарлах. И стари кнез после докторова одласка изађе из свог кабинета и пруживши Доли образ да га пољуби, и поразговаравши се с њом, окрете се жени. — Дакле шта сте решили, путујете ли? А шта ћете са мном? — Ја мислим да ти останеш, Александре, — рече жена. — Како год хоћете. — Maman, а што не би тата ишао с нама? — рече Кити. — Било би пријатније и њему и нама. Стари кнез устаде и иомилова Китинку по косп. Она подиже главу и осмејкујући се силом гледаше у њега. Њој се увек чинило да је он најбоље разуме, и ако је мало с њом разговарао. Отац ју је, као најмлађу, највише волео, п њој се чинило дају је он, захваљујући тој љубави, могао ирозрети. II сад, кад се њен поглед сусрете с његовим плавим добродушним очима, које је нетремице гледаху, њој се учпни, да је он скроз види II разуме све оно што је у њој рђаво. Она се црвенећи помаче к њему очекујући да је он пољуби, али је он само потапка по коси и рече: — Овај глуни начин чешљања! Не можеш кћерину косу ни наћи, већ милујеш косу цркнутих баба. Па, Долице, — окрете се оп старијој кћери, — шта ради онај твој веселник.