Delo

А П А К А Р Е Њ II U А 59 еестру и хладап допекле суров израз њезипа лица, нп мало се не измени. — Ја ћу да идем, па ћу засести код куће и ти нећеш моћи долазити к мени, — рече Дарја Александровпа, седајући норед ње. Хтела бих да се разговарам с тобом. — 0 чему? — запита Кити, подигнувши уплашено главу. — А о чему другом, но о твојој певољи. — Ја немам никакве невоље. — Остави се Кити. Зар ти мислиш да се то од мене може сакрити? Све ја зпам. И веруј ми све је то тако ништавно... Сви смо ми кроз то прошли. Кити је ћутала, и на лицу јој беше строг израз. — Не вреди он да се ти због њега мучиш, — настави Дарја Александровна, прелазећи право на ствар. — Да, зато што ме је он напустио, — рече Кити дрхћућим гласом. — Ћути, молим те ћути! — Али ко ти је то рекао? Нико о томе није говорио. Уверена сам да је он био заљубљен у тебе и да је и остао заљуббљен, али... — Ах, најгоре ми је то сажаљење! — узвикну Кити на једанпут, наљутивши се. Она се помаче на столици, поцрвене и ноче брзо мицати прстима стежућп час једном час другом руком шнолу кајиша, коју је држала. Доли је знала за ту сестрину навику да хвата шта било рукама кад је љута, знала је да је Кити тада у стању да се заборави и да каже много што шта непријатно, што не би требало рећи и Доли хтеде да је умири, али већ беше доцкан. — Шта, шта би ти хтела да ми докажеш, шта? говорила је Кити брзо. — Да сам била заљубљена у човека, који није хтео за мене да чује, и да ја умирем од љубави према њему? II то ми каже сестра, која мисли да ме жали!... Нећу ја таква сажаљења и претварања! — Кити неправо судиш! — Зашто ме мучиш? — На против... Ја видим да си љута... Али је Кити у љутини није ни чула. — Немам зашта да се једим, нити су ми потребне утехе. Толпко сам поносита да никад нећу себп допустити да волим човека, који мене не воли. — Ја н не велим то... Једно само — реци ми истину, —