Delo

300 Д Е Л 0 закључпти да ја презирем самога себе или да мучим своју душу, што долази од бескорисности дарова које нам је небо доделило; то је најсвирепије мучење. Готово исто би толико вредело да се човек није нн родио. (Ла сам га слушао и у колико је грдио иодводника и младу девојку коју је обмануо, ја нисам знао да ли да одолим жељи за смејањем или да гшанем од љутине. Мучио сам се; по сто пута смех ме је задржао да не иланем, сто пута гнев који је беснео у дну мога срца, свршавао се смехом. Узбунила ме толико његова оштроумност и толика нискост, идеје тако тачне и наизменце тако лажне, тако велика изопаченост осећања, тако потпуна поруга и ретка искреност. Он опази моју унутрашњу борбу): Шта вам је? рече ми. Ја. Ништа. Он. Изгледате ми узбуђени. Ја. II то сам. Он. Па најзад шта ми саветујете? Ја. Да променпте говор. Ах, несретниче, до каквог сте понижења дошли. Он. Признајем; али ипак нека вас моје имовно стање не потреса много; кад сам вам се поверавао нисам имао намеру да вас уверим. Ја сам код тих људи нешто уштедео. Помислите мени није ништа више требало, али баш ништа, а толико су ми давали на моја мала уживања. Опет једном руком поче да трља чело, поче да гризе уснице и да гледа по плафону, наставив: али то је све јасно. Нешто сам оставио на страну, и у колико је време протицало, у толико се више купило. Ја. Хоћете рећи пропало? Он. Не не, накунило се. Сваког тренутка човек се богатн; јер један дан мање живети или један талир више, то је све једно; главно је задовољити потребу. Бто то је велики резултат живота у свима друштвеним редовима. На самртном часу сви су подједнако богати; и Самунл Бернар, који крађом, пљачкањем, неиспуњавањем обећања, остави 27.000.000 у злату и Рамо, који не оставља ништа и коме ће милостиња набавити сиротињски покров, у који ће га увити. Мртвац не чује што му звона звоне. Узалуд је, иа да му се сто свештенпка одеру невајући, да пред њнм и иза њега носе читаву поворку запа-