Delo

362 Д Е Л 0 — Да, то је врло ружно, — рече Ана и, узевши сина за раме, благим и бојажљивим погледом који збуни и обрадова дечка, гледала га је и најзад пољуби га. — Оставите га са мном, — рече она зачуђеној гувернанти и, не пуштајући руке његове, седе за сто, на коме је била спремљена кафа. — Мама! Ја... ја... нисам... — рече он, старајућп се да сазна по њенохм изразу шта га очекује због брескве. — Серјожа, — рече она, чим гувернанта изађе из собе то није лепо, али ти нећеш више то чинити, је ли?.... Волиш ли ме? Она је осећала, да јој сузе наилазе на очи. „Могу ли ја да га не волим? — говорила је она у себи, удубљујући се у његов уплашени и у исто време обрадовани поглед. „Је ли могућно, да ће се он сложити с оцем, да мене казне? Зар ме неће пожалити?“ Сузе су јој већ текле низ лице и, да би их сакрила, она нагло устаде и готово истрча на терасу. После бујних киша последњих дана, наступили су хладни ведри дани. И поред јарког сунца, које је сијало кроз опрано лишће, ваздух је био хладан. Она се стресе, и од хладноће, и од унутарњег ужаса, који је с новом силом обузеше на чистом ваздуху. — Иди, идп код Mariette, — рече она Серјожи, који беше изашао за њом, и поче ходати но сламеном ћилиму на тераси. „Је ли могућно, да ми опи неће опростити, да неће разумети да све ово није могло бити друкчије?" рече она у себи. Зауставивши се и погледавши на занихане од ветра врхове јасика, са опраним и јарко бљештећим на хладном сунцу лишћем, она разумеде, да јој они неће опростити, да ће сви сад бити према њој немилосни, као ово небо, као ово зеленило. И опет она осети, да јој се у души поче двојити. „Не треба, не треба мислити“, рече она у себи. „Треба се спремати. Куда? Када? Кога да поведем са собом?... Да, у Москву, вечерњим влаком. Анушка и Серјожа, и најнеопходније ствари. Али пре свега треба написати обојици“. Она брзо оде у кућу, у свој кабинет, седе за сто и написа мужу: „После онога што се десило, ја не могу више остати у вашој кући. Ја одлазнм и водим са собом сина. Ја не познајем законе и према томе не знам, коме од родитеља припада син; но ја га узимам са собом, јер без њега не могу да живим. Будите великодушни, оставите ми га“.