Delo

Д Е Л 0 30 п видела сам те на сувој грани овога бора... II кад се све утишало, кад ни твога гласа више није било, ја тада пођох к теби... Скпнула си ме одавде, да сутра поново будем бачен у понор, да двапут умрем! — рече јој он прекорно. —Свеједно, хвала ти ! Само одмах иди одавде и главом се немој шалити да ма коме новериш да си се усудила да обуставиш нресуду народног суда!... Иди и... опрости! Она се на то горко и презриво насмеја. — Скинула сам те да ти живот поклоним!... II не лудуј ни за тренутак, већ бежи, бежи главом без обзира куд те очи воде и ноге носе!... Бежи у свет и буди срећан, јер слаткаје младост и мио је живот људски!... Бежи и не заваравај се више лажљивом надом, јер она, којој си ти од мене отето срце поклонио, — она га је бацила псима! Онда га у тренутку набујале снаге узе под пазухе и усправи га на ноге. —* Бво већ зоре, бежи... ја сам ти све опростила! — Јагодо ! — рече јој он потресеним и покајним гласом — мени се ум мрачи... Јагодо, ти си света девојка! Опрости, заборави све и хајде са мном !.. . II маши се руком да је узме за руку, али му се она отрже, уроженим иогледом упиљи му се у очи, и тако оста. Њега страх подузе од тога погледа. — Јеси ли познавао ону баба-Јегду ? — упита га она дрктавим шапатом. — Ону, знаш, што је живела још пре него што је Господ ово стење посејао овде?... И одједном се тако силно грохотом засмеја, да је гора одјекивала и одјеци се ломили међу стенама. Он сав уздркта, ухвати се за главу и у безумном страху побеже од ње, да га више никад и нико не чује и не види. * Кад свану, дође народни суд, дођоше многи над понор да виде раздробљеног грешника. А у дну понора лежала је девојка Јагода. II руке и ноге беху јој поломљене, а са бледих усана, на осмех развучених и покривених крвавим клобуцима, као да су се у ваздух дизале живе речи: „Ја сам му све опростила.“ Чеда Поповић.