Delo

АНА карењина 373 да је било ужасно? — рече она, гледајући у Ану својим погледом, који је, чинило се, откривао сву душу. — Да, ја нисам очекивала да ће то тако узбудити, — рече Ана, црвенећи. У то време друштво се диже да иде у врт. — Ја нећу, — рече Лиза, седајући поред Ане. — И ви такође нећете, јелте? Чудна ми задовољства — играти крокета! — Не, ја волим, — рече Ана. — Ето, ето како ви радите да вам не буде досадно. Човек се развесели кад погледа само у вас. Ви живите, а ја чамим. — Како чамите? Та ви сте највеселије друштво Петрограда, — рече Ана. — Може бити да је опима, који не припадају нашем друштву, још досадније; али нама, мени насигурно, није живот весео, већ досадан, ужасно досадан. Сафо, запаливши цигарету, оде у врт са двојицом младића. Бетси и Стремов остадоше за чајем. — Како, досадно! — рече Бетси. — Сафо каже да су се јуче дивно веселили код вас. — Ах, то беше таква чама и досада! — рече Лиза Меркалова. — Пошли смо с трке сви код мене. И све они исти, и све они исти!... Све једно исто. Цело вече је протекло у седењу и премештању с дивана на диван. Шта има ту веселога?... Не, шта ви радите да вам не буде досадно? — опет се она окрете Ани. — Треба само да вас човек погледа и одмах да закључи: — ево женске, која је може бити срећна, несрећна, али која не чамује. Научите ме, како ви то радите? — Не радим никако, — одговори Ана, црвенећи од ових наметљивих питања. — Е, то је најбољи начин, — умеша се у разговор Стремов. Стремов је био човек од својих педесет година, полусед, још свеж, врло ружан, али с карактеристичним и паметпим лицем. Лиза Меркалова била је рођака његове жене, и он је проводио све своје слободно време с њом. Сусревши се с Аном Карењином, оц, по служби противник Алексија Александровича, као светски и паметан човек постарао се да буде с њом, женом свога противника, особито љубазан. — „Никако“, — прихвати он, фино смешкајући се — то је најбоље средство. — Ја вам одавно говорим, — обрати се он Лизи Меркаловој, — да, ако хоћете да вам не буде досадно,