Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА Сима Пандуровић: ЦосмртНе почасти. Мостар, 1909, стр! 106. Чим отворите ову збирку и прочитате коју било песму у њој, одмах видите да је није написао човек нростих осећања и ниже интелигенције, већ човек нежних и сложених осећања, развијених до префињености, културан и интелигентан у пуном смислу речи. Песимиста у главном, мистичар и носталгичар донекле, Пандуровић моделира своја душевна стања у бестелесна бића, оживљава их својим мислима и духом, уноси у њих себе и своја осећања, и често му полази за руком да да верна израза ономе што се одиграва у дубини душе његове. Он се не зауставља на површним опажањима него иде много даље. чак до специјализирања: уноси се цео у њих и износи оригиналне слике, а не копије, свога душевног света. У њему се креће тако лако, слободно и природно, јер у тој средини: мисли, времена, простора, музике, тонова, боја, идеја, снова, нада, осећања и предосећања стално живи и непрекидно одржава везу са њом. Интелектуално развијен и обогаћен добром књижевном културом и савремен у сваком иогледу, Пандуровић није хтео ударитп оном стазом којом су слепо и неразмишљено корачали његови претходници. И, ондаје природно, почео тражити нове стазе. Сам тај факт, што се одважио на тако један неиспитани пут, и био смео да за увек раскрсти са старом школом и приђе новој школи, модернистима, довољан је да утврди, да