Delo

332 Д Е Л 0 су се једна за другом: час то беше лек, који је сипао болесници н прелио кашику, час беле руке бабичине, час чудноват положај Алексија Александровича на поду норед кревета. „Заспатн! Заборавити!“ рече он у себи, са спокојном увереношћу здравог човека, да кад је уморан и хоће да спава, он ће одмах и заспати. И заиста, тога истог магновења у његовој глави стаде се мутити, и он поче падати у бездан заборава. Таласи мора несвесног живота ночеше се већ састављати над његовом главом, кад одједном — као да најјача електрична струја пројури кроз њега. Он уздрхта тако да је целим телом одскочио на опругама дивана и, одупревши се рукама, уплашено скочи па колена. Очи му беху широко отворене као да пикад није спавао. Тежина главе и млитавост удова, које је за један часак осећао, одједном ишчезоше. „Ви ме можете са свим осрамотити“, чуо је он речи Алексија Александровича, и видео га је пред собом, и видео је лице Анино са врућичним руменилом и сјајним очима које су са нежношћу и љубављу гледале не у њега, већ у Алексија Александровнча; он је видео своју, како изгледаше, глупу и смешну фигуру, кад му је Алексије Александрович одмицао руке од лица. Он опет опружи ноге и баци ее на диван у пређашњој позитури, и затвори очи. „Заспати! Заспати!“ понови он у себи. Али са затвореним очима он још јасније виде лице Анино, онакво какво је било оног незаборављеног вечера пре трке. „Тога нема и неће бити, и она жели да то избрише из својих успомена. А ја не могу без тога да живим. Како да се помиримо?“ рече оп гласно и несвесно поче понављати ове речи. Ово понављање речи задржавало је ницање нових слика и усномена, које су му се, он је осећао, гомилале по глави. Али понављање речи није могло за дуго уздржати уображење. Опет се почеше јављати са извапредпом брзином најлепши тренуци а заједно с њима и скорашње унижење. „Макни руке с лица“, говори глас Анин. Оп уклања руке и осећа посрамљен и глуп израз свога лица. Оп је једнако лежао, старајући се да засни, ма дајеосећао да није било пи пајмање наде, и све је понављао шапатом случајне речи од какве било мнслн, желећи тнме да заустави ницање новнх слика. Он ослушну — и чу речи, које су понављапе чудноватим лудачким шанатом: „ниси умео да цениш,