Delo

АНА КАРЕЊИНА 333 ниси умео да се користиш. Ниси умео да цениш, ниси умео да се користиш“. ,Шта је ово? Да ја не силазим с ума?“ рече он у себи. „Може бити. Па од чега се другог лудн, због чега се убијају?“ одговори он самом себи и, отворивши очи, са чуђењем угледа поред своје главе везен јастук који је радила Варја, жена братова. Он додирну кићанчицу од јастука и покуша да се сети Варје, да се сети кад ју је последњи пут видео. Али мислити о нечему страном, било је тешко. „Не, треба заспати!“ Он помаче јастук и притисну га главом, али је требало чинити напоре да се одрже очи затворене. Он скочи и седе. „То је за мене свршено“, рече он у себи. „Треба размислити, шта да се ради? Шга је још остало? Мисао његова брзо је облетала живот, ван његове љубави према Ани. „Частољубље? Серпуховској? Свет? Двор?“ Ни на чему се није могао зауставити. Свејетоимало смисла пре, али сад већ тога ничега није било. Он устаде с дивана, скиде мундир, попустп кајиш, и раздрљивши чупаве груди да слободније дише, прође се по соби. „Овако се луди“, понови оп, „и овако се у'бијају... да се избегне срамота“, додаде он лагано. Он приђе вратима и затвори их; затим, са заустављеним погледом и чврсто стегнутим зубима, приђе столу, узе револвер, прегледа га, дотера зрно пред саму цев и замисли се. Око два мипута, оборивши главу, са изразом напрегнуте мисли, стајао је он непомично с револвером у руци и мислио. „Разуме се“, рече он у себи, као да га је логичан, дуг и јасан ток мисли довео до несумњивог закључка. У самој стварн, ово убедљиво за њега „разуме се“ билојесамо последица понављања таквог истог круга успомена и представа, кроз који је он прошао већ десетак пута за овај сат времена. Оне исте успомене о срећп на свагда изгубљеној, она иста нредстава о бесмисленостп свега што у животу предстоји, она иста свест о своме упижењу. Била је и она иста доследност ових представа и осећаја. „Разуме се“, нопови он, кад се по трећи пут његова мисао упутн опет по оном истом омађпјаном кругу успомена н мислн, п, управившн револвер у леву страну груди н тргпувши јако целом руком, као да ју је одједном стегао у песннцу, оп повуче за обарачу. Оп није чуо пуцањ, али га спажан ударац у груди обори. Оп хтеде да се задржн за ивицу од стола, иснусти револвер, посрпу и седе на земљу, зачуђено гледајућп око себе.