Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 367 живота итд.), нису могле факултативним путем да привуку више од 14.797 обезбеђеника (овај је податак из 1905 год.). У осталом даЈе „принудно“ обезбеђење од града једини остварљпви облик ове врсте обезбеђења у Србији, било је јасно и свима творцима досадањих пројеката за организовањем обезбеђења код нас, јер су сви они, без разлике, пледирали искључиво за принудно обезбеђење, разуме се, само у разном облику. Но у то, како су ти пројекти замишљали из ближе обезбеђење од града у Србији ми се, с обзпром на наш задатак као критичара, нећемо упуштати. Довољно ће, мислимо, бити ако те пројекте и покушаје хроничним редом, онако како су се они појављивали, но г. Нинчићу, само прикажемо. Први пројекат датира из 1893 год. Он је предвиђао оснивање „Завода за обезбеђење усева и нлодова од града“ у сваком округу. У случају, кад би штета толика била, да је окружни завод не би могао исплатитп из предвиђених иремија, заводу би имао притећи у помоћ тзв. „Општи земаљски резервни фонд“, који би стојао под руковањем Управе Фондова. — Други нројекат из 1901 год. заводио је „Државну Управу за узајамно обезбеђење од града.“ Он је у погледу исплате накнада п резервног фонда имао сличне одредбе као пројекат од 1906 год. II 1903 год. дала нам је један — трећи по реду, пројекат о установљењу завода, са задатком да организује и руководи обезбеђењем од града. Али ни један од ових пројеката није имао среће, да изађе пред лице Народне Скупштине, но се и сад сви хране у архиви Министарства Народне Привреде. Зато се ни писац на њима није више задржавао, но је сву пажњу обратио закону од 15 новембра 1905 год., којим је у живот уведеп „Фонд за накнаду штета пострадалима од града. Овај је фонд расиолагао основним капиталом од 1 милиона дин., којп му је сама држава уступила, поред сталне годншње помоћи, збране у виду општег државног приреза. Како је на крају крајева и овај закон завршио, сви се још жнво сећамо, а узроци његове пропастн вероватно су и дали повода г. Нипчнћу да ову расираву напнше. Крнтикујућн мане овога закона после потанког излагања главппх његових одредаба, писац, с пуно нрава, а стр. 38 овако вели: „Прва и главпа замерка која се закопу од 1905 год. мора учинити у томе је, што се њим у опште ннје ни стварала једна установа за обезбеђење од града. Закон је предвиђао извесне