Delo

У Н О Ћ И Свећа догорева... Облог јој папирни, Пламеном обујмљен, у плам се прегвара II дим густ и мастан. — Откуцаји мирни С часовника струје... Све се свуд одмара, Ствар и биће свако. Само ја једини Нити могу бдети ни сну да се предам; K’o нада мном да су развијене чини: Будан снове сањам, у сну јаву гледам. Плампчак већ трне... По пуцкавој кори Чађава папира још кадшто затрепти, Са смрћу се својом већ клонуо бори II, без ледног даха, трепери и центи... Гледам га, не дишем... помоћи бих хтео! Ал’ смрт надјачава... Сад ликује грозна: Пламен је већ мртав... Смрт сам страшну клео: „Јадан ко је свестан дочека и позна!“ Али кикот гласни зачу се из мрака; Низом чудних сенки испуни се соба II завоња влага, суну мемла јака K’o пз каквог скоро отворена гроба. Самокосне руке и лубање шупље Избише из таме, чудно 1ато јате; Укочено зјапе празне очне дупље А безмесни гњати лупкарањем прате Мртвачку поворку... Покупише књиге Што беху крај мене и по целој соби, II са пуно пажње и педантне бриге Делише међ собом. . А кад сваки доби Дело, књ. 53. <>