Delo

ЗАШТО НИЈЕ ИГРАЛА (Прича поводом глупости једног окружног начелника.) Сви ми, који смо, вољно или невољно, живели у паланци ni у њој важили као неки отмен свет, знамо шта то значи кад у ту нашу паланку дође какво путујуће позориште, нарочито чза већим бројем женског особља (јер се према томе одређује и вредност допутовале трупе.) И кад то тако много значи, шта ли тек има значити кад у такво једно позориште дође да го-стује каква наша чувенија глумица са београдског, новосадског или загребачког позоришта! То је догађај велики, и сви смо поносити због тога, а нарочито директор позоришта, који на десетак дана пре тога натакне непопеглан цилиндар и навуче нроваљених прстију глазе-рукавице, и са људима говори са такве висине, према којој су и сами Хпмалаји једна обична гомилица ђубрета. Ако позоришна критика у опште цени ту тошћу као глумицу са нешто талента али без рутине, или са нешто рутине али без талента, она је у нашим очима звезда првога реда, и директор, говорећи о њој, са жестином и јеткошћу протествује, управо псује, што велики свет живи у тешкој заблуди, сањајући о тобожњој величини Саре Бернар. Такав један случај десио се ту скоро у једноЈ нашој паланци. Ја ову паланку нећу помињати по имену, нити hy иомињати позоришну трупу и њеног уваженог директора, а најмање ћу по имену поменути позоришну гошћу, јер јеона још и жива и активна, и још доста држећа и млада. Али ћу рећи да је чланица загребачког позоришта и да спада у ред бољих и чувенијих хрватских глумица. Дакле, њу је, кадје ту скоро гостовала у београдском ио•зоришту, позвао у госте директор једног нашег путујућег по2 *