Delo

ЗАШТО HlIJE ИГРАЛА 21 — Ко је ова дама? — упита га он шапатом. — Не знам; још јој ннсмо узели име. — Странкпња? — Можда. — Има ли много ствари? — Два велика кофера и један мали, и још две велике кутије. — А којим језиком говори? — Српским. — Значи, није странкиња — би речено у себи. Старији гост значајно заврте главом и отпусти хотеријера, па после о томе продужп говорити са својим асталским другом. тајанствено, радознало и испитљивим оком погледајући на даму. — Знате шта, госпон начелниче? — рече то друго лице полугласно. Г. начелнпк подиже веђе до на половину чела. — Ово мора бити нека знатна особа. — II сам о томе мпслим. — Да није каква страна принцеза?! — Бог ће је зпати... Али ако је принцеса, где јој је пратња! — Па онако, рецимо, инкогнито... — Има и тога... Али откуд српски да говори! То друго лице, као постиђено, куцну се прстом по челу. Онда су опет заћутали и испод ока и кришом посматрали даму. — Слушајте, госпон начелниче — опет ће то друго лице полугласно. Г. начелник опет подиже веђе до на половину чела. — Певачица није? — Не бих рекао. — Да је коме приватном у госте дошла, не би одсела овде? — Свакојако да не би. — То је ипак нека странкиња? — Знам, знам, али ето српски говори! То друго лнце, као постиђено, опет се куцну прстом по челу. Онда су опет заћутали и испод ока и кришом посматрали даму. — Знате шта, госпон начелниче? — опет ће то друго лице полугласно. Г. начелник опет подиже веђе до на половину чела.