Delo

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН сЛАВА ТОхЛСТОЈА — НАСТАВАК XXI Од оног тренутка, кад је Алексије Александрович појмио из објашњења са кнегињом Бетси и Стенаном Аркадпјевичем, да се од њега тражи само то, да остави на миру своју жену, не досађујући јој својим присуством, и да је сама жена то желела, он се осети тако изгубљен да није могао сам ништа решити, нити је пак знао, шта је сад хтео, и, предавши се у руке оних, који су се са таквим задовољством занимали његовим стварима, он на све одговараше пристанком. Тек кад је Ана већ отишла из његове куће и кад Енглескиња посла да га питају, треба ли она да руча с њим или оделито, он први пут јасно појми свој положај и ужасну се. Најтеже је у овом положају било то, што он никако није могао да споји и помири своју прошлост са оним, што је сада било. Она прошлост, кад је срећно живео са женом, није га бунила. Прелаз од те прошлости ка сазнању неверности женине он је већ патнички преживео; то стање било мује тешко, али и појмљиво за њега. Да је жена отишла од њега онда, кад му је изјавила о својој неверности, он би био огорчен и несрећан, али не би био у овом безизлазном и непојмљивом за себе положају, у каквом се сад осећао. Он није могао сад никако да помири свој скорашњи опроштај, своју милину, своју љубав према болесној жени и туђем детету, са оним што је сад настало, то 19*