Delo

АНА КАРЕЊПНА 289 допуштало нека нова тумачења, баш зато што је отварало врата препирци и аналпзи у принципу беше му непријатно. Он се пређе односио хладно и чак непријатељски према овом новом учењу, и са грофицом Лидијом Ивановном, која се заносаше њиме, никад се није препирао, већ је брижљиво обилазио ћутањем њена изазивања. Сад је први пут слушао њене речи са задовољством и у души јој није одговарао. — Ја вам веома, веома благодарим, и за дела, и за речи ваше, — рече он, кад она сврши молитву. Грофпца Лидија Ивановна још једанпут стеже обе руке свога пријетеља. — Сад ја приступам нослу, — рече она с осмејком, поћутавши п бришући с лица остатке суза. — Идем Серјожи. Само у крајњем случају обратићу се вама. — И она устаде и изађе. Грофица Лидија Ивановна оде у оделења Серјежина и тамо, поливајући сузама уплашенога дечка, рече му да је његов отац светац, а да је мати његова умрла. Грофнца Лидија Ивановна испунила је своје обећање. Она заиста узе на себе све бриге ско уређења и вођења послова у кући Алексија Александровича. Али она се није пребацила, кад је рекла да ннје јака у практичним пословима. Све њене распореде и наредбе требало је мењати, јер су биле неизвршиве, а мењао их је Карњеј, камердинер Алексија Алесандровича, који је сад неприметно повео целу кућу Карењинову, мирно и обазриво, за време облачења господинова, извештавајући га о свему штојебило потребно. Али помоћ Лидије Ивановне беше ипак врло стварна: она пружи морални ослонац Алексију Александровичу у виду свести о њеној љубавн и ноштовању према њему, а особито у томе, што га је, како она тешећи се мишљаше, готово обратила у хрпшћанство, то јест, од равнодушног п млптаво верујућег човека нанравила ватреног и чврстог присталицу онога новог објашњења хришћанског учења, које се у последње време расирострло у Петрограду. Алексију Александровичу није тешко било да убеди себе у то тумачење. Алексије Александрович, тако исто као и Лидија Пвановна и други људи њнхових погледа, сасвим је био лишен дубоке уобразиље, оне душевне способности, благодарећи којој преставе, изазване уображењем, постају тако стварне да захтевају сагласност с другим преставача и са стварношћу. Он није видео нпчега немогуђног и нескладног у престави о томе, да смрт која по-