Delo

АНА КАРЕЊИНА 29 L кадје, после несреће која задеси Карењина, узела овога под своју особиту заштиту; од оног доба, кад се поче бринути о благостању дома Карењинова, она осети да све остале љубави нису истинске и да је истински заљубљена само у Карењина. Ocehaj, који је сад гајила према њему, изгледаше јој јачи од свих пређашњих осећаја. Аналишући свој осећај и сравњујући га са пређашњима, она је јасно видела да не би била заљубљена у Комисарова да он није спасао живот цару, не би била заљубљена у' Ристич-Куџицкога да није било словенског питања, али да је Карењина волела због њега самог, волела његову високу непојмљиву душу, његов танак и за њу симпатичан глас, са његовим отегнутим интонацијама, његов заморен поглед, његов карактер и меке беле руке са набреклим жилама. Она не само да се радоваше сретању с њим, него је тражила на његовом лицу знаке оног утиска, који је производила на њ. Она је хтела да му се допада не само речима, него и целом својом особом. Она се сад због њега занимаше својом тоалетом више, него икада дотле. Она је затицала себе у сањаријама о томе, шта би било кад она не би била удата а кад би он био слободан. Она је црвенила од узбуђења, кад је он улазио у собу, и није могла уздржати осмејак усхићења, кад јој је говорио нешто пријатно. Већ неколико дана грофица Лиднја Ивановна налажаше се у врло јаком узбуђењу. Сазнала је, да је Ана с Вронским у Петрограду. Требало је спасти Алексија Александровича од састанка с њом, требало га је спасти чак и од тешког сазнања да се та ужасна женска налази у једном граду с њим и да се сваког тренутка може срести с њом. Лидија Ивановна, преко својих познаника, разабираше о свему што су намерни били чинити ови одвратни људи, како она називаше Ану и Вронскога, и стараше се да ових дана уиравља свима кретањима свога пријатеља тако, да се он не бп могао срести с њпма. Млади ађутант, прпјатељ Вронскога, преко кога је она добијала сва извешћа, а који се надаше да преко грофице Лпдије Ивановне добије концесију, рече јој да су они посвршавали своје послове и да сутра путују. Лидија Нвановна већ поче бивати спокојнија, кад јој следећег јутра донеше писамце, чијц рукопис она с ужасом познаде. То је био рукопис Ане Карењине. Куверт беше од чврсте и дебеле хар-