Delo

292 Д Е Л 0 тије; на дугуљастој жутој хартији беше огроман монограм, а од писма осећаше се диван мирис. — Ко је донео? — Комисионер из гостионице. Грофица Лидија Ивановна дуго није могла сести да прочита писмо. Од узбуђења она доби наступ сипње, од које је патила. Кад се умири, она прочита следеће писмо на француском: „Mađame la Comtesse. — Хришћански осећаји, који испуњавају ваше срце, дају ми, ја осећам, неопростиву смелост да вам пишем. Ја сам несрећна због растанка са сином. Ја преклињем за дозволу да га видим једанпут пред мој одлазак. Опростите ми што вас подсећам на мене. Ја се обраћам вама а не Алексију Александровичу само зато што нећу да мучим тога великодушног човека успоменом на мене. Знајући ваше пријатељство с њпм, ви ћете ме разумети. Хоћете ли послати Серјожу мени, или да ja дођем тамо у извесни одређени час, или ћете ми дати на знање, кад и где могу да га видим, ван куће? Ја не претпостављам отказ, знајући великодушност онога, од кога то зависи. Ви не можете замислити ону жудњу да га видим, коју ја осећам, те према томе не можете замислити ону благодарност, коју ће у мени изазвати ваша помоћ“. ,.Ана“ Све јеу овом писму раздражило грофицу Лидију Ивановну: и садржај, и наговештај о великодушности, и особито слободан и одрешпт, како јој се учини, тон. — Реци, да одговора неће бити, — рече грофица Лидија Ивановна и одмах, отворивши buvard, написа Алексију Александровичу, да се нада да ће га видети иосле дванаест часова у двору на честитању. „Потребно ми је да говорим с вама о значајноЈ и жалосној ствари. Тамо ћемо се договорити где. Најбоље ће бити код мене, где ћу наредити да се спреми ваш чај. Неопходноје. Он даје крст, али Он даје и снагу“, додаде она, да би га мало припремила. Грофнца Лидија Ивановна писала је обично по два три писамцета дневно Алексију Александровичу. Она је волела овај процес општења с њим, који имађаше у себи елегантност и тајанственост, чега још није било у њеним личнпм односима.