Delo

26 Д Е Л 0 — Познајетели ви неког Срету учитеља? — упитаје г. начелник и дубоко повуче дим из ћилибарске муштикле. Гошћа само отресе главом. — Њега је покојни Сремац ставио у причу; не знате? Гошћа опет отресе главом. — Е он је овде управник основне школе и секретар ловачког удружења... То је све његово масло... Гад! — То је цела истина — потврди оно друго лице. — Значи, организовани бојкот проту мени?!... Али зашто, молим лепо?! — Због оних ћоравих демонстрација против Срба у Загребу... — Демонстрациј а ?!... — То је било пре толико година, па се он сад тога присетио!... Мустра бечка! Гошћа замишљено обори главу. — Но, и од директора лепа ствар!... Зато га ваљда вечерас и није могао наћи момак!... — Ама ни бриге вас, кад вам кажем! — опет ће са жестином г. начелник. — Кад сам им синоћ подвикнуо у ловачком клубу да би у томе случају са мном имали посла, све се то повукло у мишје рупе... „Ја ћу да погинем за ту уметницу, и само преко мене мртвог можете скандализирати! Јесте ли ме разумели?!“ II после тих речи знате шта је било?... Пристали да и сами купе венац! Магарци! — То је цела истина — потврди оно друго лице. Гошћа је немо гледала у г. начелника. — Хвала вам! — прошапута она узбуђено, итеатрално му пружи руку. — Ја-како! Не дам ја то! Гошћине груди издигоше се високо, и онда је следовао дубок уздах, пун сентименталности. — Још ми сутра остаје да приапсим фармацајта Арсеновића, молера Лазу и Мунца штампара, п онда је ситуација сасвим чиста, управо једно мртво море! — Али ја бих молила да то не чините! — Жао ми је, али морам... А знам у чему је ствар. Фармацајт то чини зато што је месни дворски апотекар, код којега је он доскоро био у кондицији, председник одбора за ваш дочек. Молер Лаза зато што нове кортине није он радио. А штампар