Delo

Ш Е Ш И Р (Прпча, боље рећп „смех п суза“ једног очајног човека.) Пде ми модна сезона, иде ми читав низ сезонских грозница. Видим у излозима разних и свакојаких модискиња нове женске шешире, и осећам као да нека невидљива рука тако незграпно и немилостпво претура, управо рчка, по целој мојој утроби. Видим да су ти нови женски шешири сасвим друкчији него што су били у одговарајућој прошлој сезони, п онда ме та иста невидљива рука почне стезати за гушу. Дави ме, формално ме дави! Мрак ми се спусти на очи, и толико сам пута досад био пред искушењем: да утрчим у радњу, да модискињу стегнем за гушу и да је мртву пустим на земљу... Нека ме притворе и окују, нека ме изведу пред суд и нека ме осуде како хоће, — свеједно! „Господо судије — рекао бих у своју одбрану — мени се смркло пред очима и учннио сам зло на које сам се, морам признати, спремао још од прве година свога брачног живота; извршио сам грозан злочин: убиство са предумишљајем! Господо судије, учинио сам зло, али добро зло и спасоносно дело за толике невине страдалнике; учинио сам зло, да бих учинио добро и себи и друштву! Господо судије, узмите ствар како хоћете, ваше је да цените, само бих молио да ме не стрељате, а никакве се робије не плашим, јер сам ја, грешник, тако и тако већ на тешкој робији...“ После потонем у размишљања о свему томе. Осуђујући свој поступак који и нисам учинио, почпем и жалити и правдати модискињу. II збиља дођем до закључка: да бнх, убијајући модискињу, убио лице којејетеку последњој линији криво. „Ко ту несрећну женску моду изазива и ствара? — питам се у себи. — Је ли то само једно лице, или више лица, или читав један систем за који Дело, књ. 53. -4