Delo

АНА КАРЕЊИНА 71 зверка у кавезу, ходаше по собн, извирујући у ходник, и с ужасом и очајањем сећајући се свега што је напричао Китинки и шта она сад може мислити. Најзад кривац Кузма, сав задихан и једва дишући, улете у собу с кошуљом. — Умало не умакоше. Затекох где товаре на кола, рече Кузма. Кроз три минута, не гледајући у часовник да не би позледио рану, Љовин је трчао по ходнику. — Ништа ти то не помаже, — говораше Степан Аркадијевич сосмејком, лагано хитајући за њим.— Образоваће се, образоваће се... кад ти кажем. IV — Стигли су! — Ено га! — Који je'? — Је л’ онај помлађи? — А она, веселница, ни жива ни мртва! — почеше говорити у гомили, кад је Љовин, сретнувши невесту код улаза, заједно с њом ушао у цркву. Степан Аркадијевич испрнча жени о узроку задоцнења и гости, смејући се, дошаптаваху се међу собом. Љовин ништа иТникога не примећаваше; он је, не скидајући очију, гледао у своју невесту. Свп су говорили да је она врло поружњела ових последњих дана и да под венцем ни из далека није била тако лепа као обично; али Љовин то није налазио. Он је гледао у њену високу фризуру са дугачким белпм валом и белим цвећем, у високи набрани колир који је особито целомудрено затварао са стране п отварао спреда њен дугачак врат и необично танак струк, и њему се чинило да је била лепша, него икада дотле, — но не зато што је ово цвеће, овај вал, ова поручена из Париза хаљина додавала нешто њеној лепоти, већ зато што је, без обзира на ову припремљену раскошност накита, израз њеног љупког лица, њеног погледа, њених усана, био онај исти особити израз невине правичности. — Ја већ номислнх да си хтео да бежиш, — рече она и осмехну се на њега. — Тако је глупо што ми се десило, срамота ме и да говорим! — рече он, црвенећи, и мораде се обратити Сергију Пвановичу, који му беше пришао.