Delo, 01. 01. 1910., S. 409

402 Д Е Л 0 Ми више не знамо но што знамо. То је још увек потребно поновити, не би ли они многобројни, којима тај факт при њиховим гимназиским идеалима (који су за гимназисте изврсни) никако не иде у главу, још једном се пред тим замислили. Од једних то захтевају њихове године, од других њихов положај. Само они који су највише знали, знали су и то најбоље. Његош није спадао у оне који највише знају, но у оне који најдубље проничу и најјаче осећају. Духовна немоћ човекова њему је вазда била присутна, вазда мучећи га као тежак и језовит сан. Силно страдање под осећајем те духовне немоћи, коју је он проникао код свих смртних и коју је на себи довољно искусио, нашло је израза у најмоћнијим стиховима, које је у опште Његош написао. Откуда, шта и куда? Ови вечни проблеми људског живота без престанка су узнемиравали и волновали дух песников. Узалуд је он тражио и других лека своме страдању, т.ј. решења загонетке људског живота, мудраци овога света на његову жељу одговарали су и својом врућом жељом за истим сазнањем. Овакву исповест чини несник, исновест, истинитост које свак на себе може испитати: „С вннмањем сам земаљске мудраце „вапрошава о судби човјека, „о званију његовом пред Богом; „но њихове различне доказе „непостојност колеба ужасна; „све њих мисли на једно сабране „друго ништа не представљају ми; „до кроз мраке жедно тумарање, „до нијемог једног нарјечија, „до погледа с мраком угашена“. (Л. М.) Мудрост људска то је један поглед, чији је хоризонат близак и мрачан. Наше непостојано знање гаси се на обронку тога блиског хоризонта. Поглед наш не допнре даље, а ми желимо њиме да вежемо крајеве времена и пространства. Но како да се једним кончићем обујми једна планина? Како с једном свећом у руци да се види цео Лондон у мраку ? Како ли једним кратким погледом цео град васионски? Човек је нрикован за ову „брежину“, онасану буром и мраком. Он би желео да проникне у судбину своју, да растера мрак око себе, али је ограђен и везан.