Delo

464 Д Е Л 0 никакве школе, да он не зна ни методе историјског рада ни најобичнији ред који влада у исторпјској радионпци, да му недостаје најосновнпје знање, без кога се не може нипошто пристунити пословима ове врсте. Ј. Томић је, дакле, један бедан преводплац, махом с талијанскога, и још један дилетант у иеторпји, дилетант врло нпског ранга. Ми смо потпуно свесни тежине овпх речи и нека нико не помисли да их ппшемо у афекту. Лпчно нерасположење у овој критици не игра никакву улогу, ми Ј. Томића и сувпше мало ценимо лично, да би субјективни елеменат уопште могао имати каква утицаја на наше писање. I осталом нека изволе читаоци прочитати, пли макар и само прелетети, идуће странпце, па ће се одмах уверити да је тако. 0 евима овим мизеријама нашег Академика дабогме нпје могућно у једној свесци говорити. Управо, да бисмо рекли о њима што треба, за то би нам било недовољно можда цело „Дело“ кроз читаву годину. Ми ћемо се овде, дакле, ограничити на једну-две, па и о њима ћемо казати само оно што је најнотребније, резервишући право да се у којој од идућих свезака опет на њих вратимо. Узећемо пак да покажемо начин на који Томић саставља своје „студије“ и шта све у њих уноси. Шта су управо Томићеве „расправе?“ Оне су мозајпци — ако смемо употребити ову лепу реч — који се састоје из комађа од архивалних докумената. Или, да будемо можда јаснији, Академак саставља евоје „студије“ у главном на тај начин што нам преприча известан број депеша и ппсама на талијанском језику из млетачког архива. Он нађе у том заводу за извесно питање из српске историје једну или више фФзцикула аката, лепо иеписаних, тачно датираних, наппсаних јаено и просто, узима те документе један по један, па њихову садржину меће на хартију. Ако то нпје радитп маказама, онда не знамо шта је. 0 каквој критици, о каквом истраживању, о каквом умовању, о каквом закључивању, о каквом удубљивању овде не може бити ни речи. У целокупним радовима нашега Академика нигде духа, нигде оштроумности, нигде варнице једног ума који савлађује неку тешкоћу, нигде ни покушаја да се какав проблем реши. Ми не знамо, да ли је уопште могуће с мање духовног — не физичког — напора написати књигу од двадесет табака као што је „Град