Delo

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 79 „на слатко битије „из смртнога оиширнога лона“. (Л. М.) А „слатко биће“ може значити само живот, пошто мртав бити није по себи ни слатко ни горко, но индиферентно. Може Његошу неко приговорити, да је у противречности са научном хппотезом, по којој је живот нешто што је најређе у васиони. Према тој хппотези, која је више научничка но научна, погодбе за живот случајно су створене само на површпни земље, и то на једном делу те површине; па и ово мало живота што га има у васиони тако непоуздано стоји, да се свакога часа може уншитити друкчијим наслагањем атома пли могућим поремећајем атмосферских погодаба. Сва остала васиона мртва је; мртва су она „сјајна острова“, а цео „азурни океан“ Његошев јесте једно бескрајно гробље, чију тишину ништа не пролама до, за велику и пространу васиону савршено нечујни, крик зверски н човечји у прашини земаљској. Тек овда-онда може срећним и случајним сложајем мртвих елемената на оним далеким, осветљепим могилама да се промигољи из вечнога небића, неживота, једно гумно траве или .једна шака црви. Онако исто као и на земљи. Но мртва могила остаје савршено равнодушна, савршено неосетљива у своме смртноме, свечано осветљеноме покоју према то „мало буђе“, која прави нечујну ларму и води невидљиву егзистенцију милион-два годипа, т.ј. минут-два, да онда буде спржена или згњечена и опет затрпана у свој сјајни метални гроб. — Може Његошу, велимо ми, неко приговорити, да је у противречности с овом научничком хипотезом, т.ј. с овим очајним веровањем, он непоколебљиво остаје при својој и Ламартиновој мисли: „да су жива висока небеса“ (Ц. IL, „Химна ноћи“) и да оне „златне и азурне волне" нису развејани прах спаљених мртваца но расуте живе капље са извора живота или развејана жива ирашина, Боже, „испод твога трона свијетлога“. (Г. В.) II у тој мисли Његош броји у своје једномишљенике не само Ламартина но и чптаве људске генерације раније културе, које