Delo

79 Д Е Л 0 с другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић рекао, кој нису људске руке ткале, но који су виле разастрле. Тај вилински ћилим изаткан је од савршених живих форми. То чаробно ткиво се сталво осипа, но стално и обнавља; ми видимо жице ткања, но и ткач и чунак као да су се скрили под капу, која их чини свуд присутним но невидљивим. Ткање се врши по неком реду, по неком неизменљивом закону. То баш и чини природу лепом: ред и хармонија делова према целини, једивпце нрема множини, и непроменљиви закони, који тај рад и ту хармонију одржавају од века до века: Ред свештени на свему царује. (Л. М.) А овај освештани, свети, ред загарантован је законима, које је Бог природи у аманет дао: Закони су општега поретка Мој аманет, а живот природе. (Л. М.) Кад не би ти закони постојали, онда не само да би сва лепота природе била претворена у једно бесформно, хаотично стање, које човек никад себи не може представити, него би и живот природе у опште дошао у нитање. Живети и бити лепа, то је за природу једно и исто. Њен је живот условљен њеном хармонијом, а ова онет условљава и њену лепоту. Целим васионим простором влада хармонија, цело пространство испуњено је чудима лепоте, пред којима се човечји погледи у „преласти топе“ а језик „мрзне“. Цео тај безгранични простор представља се великој уобразиљи песнпчкој као један „океан ваздушни“, „насијат сјајним островима“, која су „венчана светим магнетизмом „те погледом једно друго држе“. (Л. М.) Ова сјајна острва нису мртве усијане кугле, које само на својој површини или имају нешто живота или немају, и које се бесмислено врте једна око друге; него су то жива, есенцијално жива бића, која свој пут знају и свој задатак свесно извршују. Бог пх је позвао