Delo

454 Д Е Л 0 какве је се сетп последњег момента. Он се стараше да се сетњ најлепших тренутака проведених с њом, али ти тренуци беху' на свагда отровани. Он је се сећаше само како триумфује извршену претњу ником непотребног но неизгладивог кајања. Он преста да осећа болове зуба, и уста му се искривише од јецања. Прошавши ћутке два пута поред џакова и овладавши собом^ он се мирно обрати Сергију Ивановичу. — Нисте имали други телеграм после јучерашњег? Да,, разбијени по трећи пут, али се сутра очекује одлучна битка. И проговоривши још неколико речи о проглашењу Милана за краља п огромним последицама, које то може имати, они се разиђоше по својим вагонима после другог звонцета. VI Не знајући, кад ће му бити могућно кренути се из Москве, Сергије Иванович није телеграфисао брату да му пошље кола. Љовина не беше код куће, кад се Катавасов и Сергије Иванович на најмљеним на станици кочијама, прашињави као арапи, око 12 часова зауставише пред улазом покровскога дома, Кити, која сеђаше на балкону с оцем и сестром, познаде девера и стрча доле да га сретне. — Како сте могли да нам не јавите, — рече она, пружајући руку Сергију Ивановичу и подмећући му чело. — Ми смо одлично стигли и вас нисмо узнемиривали, рече Сергије Иванович. — Ја сам тако прашињав, да се бојим дотаћи се. Тако сам био заузет, да нисам ни знао кад ћу се од посла отргнути. А ви по староме, — рече он, смешећи се,, — наслађавате се тихом срећом у своме тихом затону. Ето и нацГ пријатељ Фјодор Васиљевич једва се једном накани. — Али ја нисам црнац, ја ћу се опраги и почећу личити на човека, — рече Катавасов са својом обичном шаљивошћу, пружајући руку и смешећи се особито сјајним због црног лица зубима. — Коста ће се веома радовати. Отишао је на салаш. Време је већ и да дође. — Једнако се занима газдинством. То је баш у затонуг — рече Катавасов. — А ми у граду, осим српско-турског рата ништа не видимо. Па како мој пријатељ гледа на то? Јамачно нешто не као људи?