Delo

КЊИГА 56. СВЕСКА 1. Д Е Л 0 ЈУЛИ, 1910. ГОДИНЕ ЈУЛСКО ПОДНЕ Из епопеје „Воља“, Кад разливен Дунав од блеска се жути, Гори модро небо, свуд мирише јара, Врелим духом дишу пољане и пути, Крупно сунце пржи и диже се пара, Ја осећам подне, кад и време стоји Кад се срце шири, а кад разум ћути, Далеке платане златом сунце боји, Врх којих умиру и сами минути. Јулско подне. Живот. Тада ми се чини, У ваздуху оном што игра врх грана Да векови плачу негде у тишини, Далеко у шуми згромљених платана. Осећам, мисао за мишљу се рађа: 0 колико пута исто подне ббше! И паде у таму вечнога залађа. А вајар живота кип за кипом теше. Гледам дуг низ оних, који су пре мене Осећали подне. Колико још биће! Стој сунце! 0 пржи воде разливене, Што у своме недру јару твоју скриће. Стани, супце, стани. Ава], боја ватре Већ те обузима. То већ сутон значи. Вече, поноћ, јесен... свест и дух да сатре!.. Гори, пламти сјајем, што животом зрачи. l*