Delo

КРИТИКА И БИБЈШОГРАфИЈА 461 уједно, одн. по коме је немогуће да се једна распрострта линија састоји из крајњег броја недељивих тачака, које би се без раздаљине додирнвале једна са другом. Признавајући тачност овога аргумента1, Бошковић тврди. да су реалне тачке, из којих је нростор састављен, растављене једна од друге иросторним интервалама тако да се не додирују неиосредно једна са другом. Те нросторее пнтервале измећу две најближе реалне тачке ue престављају но њему минималне дистанције, не престављају иреалне тачке, већ су дељиве до у бесконачност, другим речима између две најблпже реалне тачке може се у реалном дискретном простору увек уметнути (одн. замислнти уметнута) једна трећа реална тачка. Реалне тачке по Бошковићу ue могу се једна другој нриближити тако да се неносредно додпрну просто с тога што су оне по Бошковићу центри одбојних сила1 2, чија величина постаје бесконачно велнка ua бесконачно малом растојању, тако да се реалне тачке, што се више једна другој приближују, све више једна од друге одбијају. По Бошковићу просторне интервале између најближих тачака не треба да сачињавају иразан простор. Међутим то је немогуће и ту лежп основна тешкоћа Бошковићеве теорије дискретног простора. Јер празна иетервала између две најближе реалне тачке или 1 То прнзнање налазп се изречно исказано у „Philosophiae naturalis theoria“ § 138, где Вошковић нолемизира са и.звесним Лајбнпцовпм следбенпцима који су тврдили, да је простор састављен из реалних тачака (монада) које се непосредно додирују. 2 Реалне тачке су по Бошковпћу центри одбојних сила на малим растојањима. На већим растојањима те се силе иретварају у привлачне, на још већим опет у одбојне. док се на послетку за видљива растојања не претворе дефинитпвио у привлачне. Недељивост последњпх материјалних делића изводи Бошковић на једноме месту и из одбојних сила њихових. Међутим како је немогуће схватити реалне тачке као центре сила, које дејствују у даљину (јер је делање у даљину један противречан појам), то п Бошковићева претпоставка немогућности минималне дистанције реалних тачака у дискретном простору отпада. Најглавпија места у Бошковићевпм списима, на којпма он говорп о својој теорпји, ова су. У „Philosophiae naturalis theoria" § 3, § 137 п § 138, у коментару поетско-филозофском делу дубровчанпна Бенедикта Стаја „Philosophiae recentioris libri X“, Romae 1755, у I-oj свесцп § 6 „De spatio ac tempore“ p. 34—7, § 7 „De spatio ac tempore ut a nobis cognoscuntur“ p. 347—350 п у Ш-ој евесцп p. 441—451. Јасно излагање Бошковпћеве теорије простопа наћи ће читалац и у расправп Фр. Марковића „Filosofski RaJ Josipa Rugjera Bošcovića," која je изашла у „Radu jngoslavenske Akademije“ за 1888 год.. на стр. 610—19.