Delo

МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ДУНАВА i Кратг^а историја думавс^ог питања. Бечки Конгрес 1815 годипе прокламовао је слободу пловидбе на рекама, које својим пловним делом просецају или пролазе поред две или внше држава. Карактеристично је, да је слобода пловидбе дата не само прибрежним, него и свима осталим државама. Разуме се само по себи, да су одредбе Бечкога Конгреса могле имати обавезну снагу само за силе потписнице тога угогора; и како Турска тада није улазила у еврепски концерат, то се и одредбе Бечкога Конгреса о слободној пловидби нису могле односити на Дунав, чије је ушће тада прииадало државној области Турске Империје. На тај начин остао је и иосле 1815 па све до Париског Мира 1856 за пловидбу на Дунаву, status quo ante, у колико он није измењен у том међувремену поједпначним трактатима између прибрежних држава а нарочито услед преласка сулинског рукавца у државну област Русије. За све време док је ушће дунавско било у турским рукама, постојала је за прибрежне државе готово потпуна слободна пловидба. Многобројни регали, који су, наслеђени из феудалног режима, спутавали све до 1815 пловидбу на рекама Западне Европе у толикој мери, дајетрговина често напуштала водене и употребљавала сувоземне путеве, — на Дунаву нису ннкад ни постојали, а и у колико их је било, они су били отклоњени уговорима о миру и трговини, које је Турска закључпла са појединим прибрежним државама.1 Благодарећи овоме, Ауетрија 1 1718 п 1791 уговор између 'Гурске п Аустрпје; 1812 уговор између Турске и Русије.