Delo

18 Д Е Л 0 Код Саре међутим пекако ue смемо да се осећамо достојнијима од ње. Опа будн сажаљење н обожавање у нсто време. Сажаљење изазивају мале стварн, а она је лепа и велика. Вндео са.м нзмеђу многих Маргарпта Готје једпу. Ако сам је жално и волео, то је само зато што ју је представљала Сара Бернар, а пе због ње саме, због ње безличне ма које, — типа. Но кадкад се и то дешава, тада је комад драматичнији од пзвођача. Сара је драматнчннја но комад. Можда би мн нека друга бпла глупа, смешеа, извештачепа и лажна, протнв своје воље. Изгледа ми да комад цео има смисла само кад га Сара игра. Да ли зато реч свака и иокрет сваки изгледају ми логичнп што је комад логичан и диван, па све излази једно из другога, да је све у вези гвозденој. Мени се чини да је Сара узела у себи комад и улогу и и тако је инкарнирала даје свака реч, макар најмање логична, логичном постала и добила смисао. А има још нешто јито не разумем. Да је узела на себе неке гестове високе или да је све само одела у неку маску утучепе потиштености па да усхићује и залуђује једном једппом, с предумишљајем спремљеном, као случајном модулацијом гласа или једним јединим, готово непрнметним, гестом којп задобива и потреса — па да разумем у чему лежи опијум њепе игре. Има таквих ситница које значе више но стране читаве патетпчних урликања, има таквих рафинираних срачунатости које могу више но најнеочекиваније изненађење којим нерве чупа каква вешто скована мудрост сценична. Али Сара је учинила друго чудо: страшније, што поражава: Она је природна. Она је природна на свој начин.1 Толико природна да је то више него природно и чини се већ оку много ученом, суперлатив бинскога. Баш зато што је тако од њега далека. У многом нашем гесту, у свакој говорној иериоди, у готово сваком покрету има увек по нечег мање више театралног, има 1 Свн знају ону diction а la Lazah, неку врсту певања, монотоног, час страшно убрзаног, час спорог, где се чују само вокали, са чудноватим, непредвиђеним модулацијама. Наши би рекли да се „измотава“.