Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 455 — Нисам увек — одговори он, ухвативши се у клопку. Au revoir, Виторија; занимај се ти тим цвећем. — Добро. — Au revoir, au revoir! Он отиде у другу собу. Још неколико мипута је она механички сређпвала румене руже и гранчице белог јоргована који је заносно мирисао; затим, на врховима прстију, приђе вратима собе за спавање, погледа и ослушву. Марко, њен муж, спавао је, а на лицу му се огледао неописан умор. Она се онда врати столу, паде на столицу, спусти главу, руке и тело на сто, малаксала, утучена. — Боже мој, Боже мој! — зајадиковала је, стегнутих зуба да се не би чуло. А свеже грачице јоргована и дивне румене руже беху јој под лицем, иод рукама; осетила је њихов мирис и с гнушањем их одгурнула, те су попадале на под и ту остале; затим је очајнички, али пригушеним гласом, да се не би чуло, призивала Бога у помоћ. — Одлучи, мала Виторија — рече јој он, у великој дворници, разастрвши малу географску карту на мраморном столу.Ти би требало да одлучиш. У Милану смо: разгледали смо саборну цркву, музеј Брера и Сфорцин замак. Других знаменитости нема. Одлучи! — Ја велим да отпутујемо, пошто ти не мариш више да останеш — одговори она опрезно као и увек. — Али којим путем да идемо у Париз? Да ли одавде право кроз Готхард? Хоћемо ли да се навратимо у Турин, па оданде кроз Мон-Сени? Погледај на карту, проучи добро, па онда одлучи. Откако су били на путу, он је према њој непрестано одржавао тај љубазни, пола нежни а пола шаљиви тон, као какав извежбан, већ заморени путник, кој и је све видео, све искусио, али који се труди да неискусном и новом путнику нослужи као вођ; и сва његова пастојавања имала су у себи нечег старатељског, у сваком његовом иоступку огледао се човек, који се жртвује за проводњу, благостање и срећу других, не учествујући непосредно ни у тој проводњи, ни у том благостању, ни у тој срећи. Ту нежњу тежњу није било могућно нрикрити, и осетљива Виторија схватала је цео њен замашај. Ни у Флорен-