Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 125 Тако је Виторија Фиоре на свечаном обеду, што га је војвоткиња давала младенцима и на који беху позвати сви стари нлемићи и све старе племићке, који су остали верни законитом краљу обеју Сицилија и за њим пошли у изгнанство у Париз, тако је Виторија Фиоре, на том обеду, имала на себи не само своје најраскошније вечерње одело, него на дивној коси и дијадему, коју јој је поклонила њена свекрва Ардуина Фиоре, а на врату брилијантску огрлицу, што јој је дао Марко Фиоре; и под бременом тога блиставог накита, у том уваженом, али некако сетном друштву, умиљата млада пије прозборила ни речи. Сада, на један дан пред иолазак, беше она дошла са својим мужем, да баби ода пошту, и постиђена у тој околини, а парочито пред војвоткињом од Алтоминте, Впторија Фиоре седела је на својој старинској римској столици затворених уста и оборених очију, очекујући да је њена званична нова рођака удостоји које речи или каквог питања. Војвоткиња од Алтомонте, дона Ђулија де Маси, рођена ди Кастронињано, беше навршила осамдесет година. Дивна јој бела и сјајна коса, коју је очувала до тих година, беше веома брижљиво очешљана, по старинском начипу, и окружавала јој је лице на коме се, у младости и у зрелијим годинама, морала блистати величанствена лепота, царска лепота; али од те прошлости остао је само неизгладиви израз властољубља у круппим, још ненрестано живахним очима и попосан осмејак, који беше за чудо креиак према тим годинама; све друго било је старачко, али не трошно. Додуше плећа беху мало ногнута, а корак помало лаган; али у то старачко опадање, у те знаке оронулости војвоткиња од Алтомонте умела је да унесе нешто што улива поштовање; велика анпир наслоњача, на којој је радо седела по читаве сахате, наслањајући поге с црним чарапама на један велики узглавпик извезеп према сувременом укусу, та наслоњача личила је на престо, а црна абоносова налица, с искривљеном сребрном дршком, којом се у ходу иоштапала, личила је на скиптар. И све на њој говорило је о огромном ноштовању, немој оданости, часној прошлости и верном одржању свих обећања и заклетава, о прошлости нуној жртава, које је подносила ћутећн и не очекујући награда; о чптавом једном поносном, озбиљном животу, коме је, може битп, недостајао Схмисао за доброту и трпељивост, али у коме су тријумфовале све друге врлине. Војвоткиња од Алтомонте гледала је-