Delo

136 Д Е Л 0 политнке, којој у опо време сталпо беше потребна новчана помоћ. Емнлно Гваско је једипац, отац му је умро, те је он са својнм стрнчевнма п браћом од стричева члан бапке Гваско н Другови. Али, и покрај свега тога што се још као дете, као дечак н младић пенрестапо бавно о банкарским иословима и иремда је радња, за последњих десет година, иосле једне велшсе економске крпзе, добпла силног нолета, он је веома осредњн трговац, веома осредњн банкар. Никада није волео тај умнн рад, којн покаткад нпје без грознпце и нзвеспе поезпје. Оп је у Банцн Гваско радио и радн одмерено, методички, сухоиарпо, не показујући ни трушса генијалностп нити и искре љубавп. Тако је паставпо очево дело, које је било пуно живота, ревности, успеха, cpehe; али га је наставио као дужност, која му је сињи терет, наставио га је с најнотребнијпм и најужим механичким напором, и већ неколнко пута свет је помишљао, да би он врло радо иступио нз банке. оставивши наравно у њој своје капитале, али не хотећн да њнма управља и да их још више умножава. Внше пута је и сам неодређено наглашавао да неће више ни за шта да чује. Тада би га његов. брат од стрица, Роберто Гваско, нагнао да остане, како се не би чинило да је он хтео ослабити банчин кредит. Срећом његов брат Роберто Гваско је веома образован, способан и вредан банкар; његов разум, његова снага, његова огромна вредноћа богато накнађују ледену укоченост Емилија Гваска. — Шта ће ти човек који је за тај посао глуп и нема воље? Пусти ме да идем! — рекне чешће Емилио Гваско, бледа лица свом брат.у Роберту Гваску. — Остани, остани — одговара му Роберто, не водећи рачуна о његовом противљењу. И Емилио Гваско остаје на свом послу. Понеки пут и он се сам пита, шта би чинио када би једнога дана одиста иступио из чланства банке Гваско и Другови, те морао сам да троши своје огромне дохотке. На шта би употребио своје бескрајно, досадно време? Он је још од ране младости осећао кобну страну своје нарави; покушао је да се против ње бори, да се отресе сете, одајући се спортовима који су од више година уведени у Риму и спортовима што су их од скоро донели странци. Емилио Гваско је вешт и смео јахач, седи у седлу као ретко ко и сваке године иде редовно у лов на лисице. Па ипак, њему је милији но тај сјајни, потпуно световни спорт, на који се иде у црвеном