Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 135 IV Емилију Гваску је четрдесет пет година. То је висок, сух, коштуњав, кршан човек. Црномањаст је: црни и сјајни су му бркови, црна и сјајна му је коса, али, на слепоочницама, та коса је већ бела, што расветљава и помало ублажује његово гараво лице. Очи су му црне као угаљ, понекада непрозрачне, када је поглед уморан или када се хладно одмара; али понеки пут нека потајна ватра их оживи и даде неки ватрен и мрачан карактер лицу тога човека. Чело је високо, правилно, нос орловски, дуга брада одаје човека упорне воље, а цео ирофил има нешта оштра, сурова, што једва нешто ублажавају још свеже, још младалачке усне испод бркова, на којима оштро око може чешће опазити једну црту стрпљена и доброте. Али уопште израз лица Емилија Гваска је оштар, понекад мрачан, ма даје свака црта тога лица нравилна, па чак и складна. Може бити због те доста угасите боје лица; може бити због озбиљности што се огледа на цртама тога тек сазрелог човека, на које је пре времена пао снег година, може бити због оне поносне хладноће погледа; може бити с тога што се те усне никада не смеше; може бити због свих тих ствари укупно појава Емилија Гваска пада у очи и допада нам се као и сви људи, чија спољашност показује озбиљан дух, крепку вољу, строгу савест. Један део људи, с којима се он сусреће, али мањи, ирилази му с оним поузданим осећањем што га људска симпатија гаји према душама, које скривају у себи истиниту и праву личну тајну живота. Други, већи део, гледа га с извесним поштовањем помешаним са ненаклоношћу, јер се боји да он није драмска личност у каквој смешној комедији; а последњи део, највећи и најфриволнпји, клони га се као каквог досадног, веома досадног човека, који другима смета да се проводе и да живот схватају- као поезију. Емилио Гваско је из реда високог фипансиског света и оне велике римске буржоазије, која је од пре стотину и више година у сродству с римским патрицијатом и која се доцније сродила с оним великим талијанским друштвом, које се иреселило у Рим да ту живи у близини Квиринала. Његови дедови, стричеви, његов отац припадали су од вајкада тим високим друштвеним круговимла, а сродством и пословним везама мешалп су се и с другим отменим друштвеним класама престонпчким. Доста нута бнли су онн спасиоци великих племићских добара која су лебдела у оиасности, били су тајни помагачи талијаиске