Delo

188 Д Е Л 0 а н» наре мнраза. Такође његова љубав, докле беше вереник, ннје била прптуљенп жар који је, доцннје, избио у пламен страстп: оп је Марију волео умереном, нскреном љубављу, која се после венчања пије ни умањнла нити јаче развила. Неома је поштовао своју вереннцу а затим своју жену, због њеног смелог, ионоситог, нстпнптог карактера ; опа га је номало и очаравала својом лепотом, коју он ипак ппје умео довољно да цени. Пошто беше по парави сетап, оп пије ocehao, парочито у првој годнпн свога брака, ону вољу ua жнвот, од које младенцнма срце подрхтава и душа буктн, и која им доцније незаборавном лепотом нрвих успомена олакшава тегобе живота. Тек доцннје, много доцпије, опазпо је Емилио Гваско огромно разочарање, које је био он, као муж, страсном сриу Марије Симонети; то је опазио доцкан када је све већ било изгубљено. Дуго, веома дуго мислио је, да је својој жени чинио све што му је била дужност, пошто ју је волео, поштовао, уважавао, био јој веран, и нпшта више. Он није појимао, да су живот и срећа Марије Симонети били у његовим рукама и да је само он могао од тога створити нешто величанствено или нешто бедно; и пошто то није разумео, допустио је да Маријин живот зачма у сентименталној беди, у моралној беди, да она на друго) страни тражи и нађе пут и начин да развија и усавршава све своје способности и сва своја осећања. Када је све то схватио, било је сувише доцкан, то јест, пошто је Марија Гваско Симонети, која није трпела лаж нити хтела варати, напустила брачни дом и побегла с Марком Фиореом. Тек тада видео је Емилио сву погрешку свога живота, погрешку која је потекла из његове хладноће, његове равнодушности, из недовољне преданости и недовољног одушевљења према свему и свачему. Сам, остављен, у кући која је наједанпут опустила, опазио је у себи праочински грех, немарност срца, тежак грех, који човека одва.ја од свега онога што је лепо, од сваког милог створења и који, на жалост, удаљује од нас све оне које не умемо волети, који мисле да их не волимо и у том имају право, који мисле да их мало волимо и које у истини мало волимо. II несрећа, која га је једнога дана задесила бегством његове жене са љубавником, све ie већма слабнла душу Емилија Гваска; неспособан да плане гневом, неепособан за дужу страст, способан само можда за бол п лагано и узалудно туговање, он није ништа чинио, није појурио за