Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 139 Маријом и Марком, остао је код куће, да ћутећи пати, и напослетку је дотле дотерао да своју несрећу достојанствено сноси. Једап део друштва, у коме он живи, назвао је то незаслуженом несрећом, пошто је он за њ био потпун муж. Међутим мањина тога друштва, образованија, оригиналнија, тврдила је да он није боље ни заслужпо, пошто није умео ни волети, како треба, Марију Симонети, и да ју је дражио и стварао јој досаду. Испитујући подуже савест, као што чини сваки човек у часовима моралне кризе, Емилио Гваско је напослетку нризнао да су у праву они који су га кривили као виновника тога кобног корака његове жене. У многим несаним ноћима видео је он очима своје душе шта је све требало да он буде а шта није био; многе дубоке истине душе и срца, које му беху неиознате, искрсавале су му сад пред очи у живој светлости. И као год што велике револуције разривају и измене цео унутрашњи живот пеког створења, тако су и у њему, за те три године самоће и јада, многе чињенице добиле потпуно нов облик. Чудне чињенице, дубоке, различите, противречне чињенице! Докле му је Маријино бегство с Марком задавало силан бол, последњега дана као и првога, морална слика његове жене, у свом подвигу за слободом, чинила му се поноснија и смелија; и докле је као муж у својој души носио и још носи сву тежину увреде, тако да и сада, након три године, осећа како га бриди та крвава краста, као човек се дивио оном Маријином презирању сваког добра, да би постигла једино добро, најузвишеиије добро. Докле је Марија физички далеко од њега, као да је залутала у пространом свету, Емилио Гваско је гледа, пред собом, још лепшу, још пунију живота, и почне да је воли у самоћи, у тишини, узалудном, некорисном љубави; тада одједанпут види да за њом жуди, да је хоће, као никада дотле; и у тој таштој љубави, у тој таштој жудњи, позна он онај силни и страховити љубавни нагон, бурну и дивљу љубомору. Он се увек чудио, када је у других видео тај мучилачки унутрашњи бич љубоморе и њене свирепе спољашне изражаје. Сада је сам он жртва те потмуле и неодољиве силе, која долази из најпижих елемената човечјег склопа, али која целим човеком влада и господари. У извесним часовима дао би цео свој живот, да истргне своју жену из наручја Марка Фиоре; у другима пак страховао је да бн га огорчење могло довести до злочина, и тада би морао оставити Рим, отићи у крајеве, у које га не би могла пра-