Delo

X Р 0 П И К А 153 Као Станковић, и млади босапски радник Петар Кочић, чим су се појавиле његове новеле „С планипе и испод планине", ностао је чувен и цењен писац. Најлепше је његово дело „Јазавац нред судом“, у коме, цртајући босанског сељака, исмева врло духовито тамошње власти. Занимљиве противности у животу српског варошког становништва најбоље су досад описали рано преминули Радоје Домановић и Бранислав Нушић. „Краљевнћ Марко но други пут међу Србима“ то је дело Домановића, које је одушевљепо примила читалачка публика. Сама идеја евокације народног јунака из јуначких песама народних врло је срећно изабрана: Краљевић Марко се враћа с оног света у Србију, чуди се садашњем њеном уређењу и исмева своје ситне земљаке. Друге његове сатире као „Данга“, „Вођа“, „Страдија“ (земља у којој сви страдају — Србија) имају црте јувеналске сатире, у којима се без милости нсмевају друштвени односи из времена краља Александра и краљице Драге. Нушић је, поред мањег броја хумористичпих новела, написао и неколико комедија и драма из савременог живота, од којих су му најбоље: „Тако је морало бити“ и „Јесења киша“. Написао је и два комада историске садржине: „Кнез Иво од Семберије“ и „Данак у крви“. Тако у најкраћим потезима нзгледа савремена срнска књижевност. Наравно, ја сам се у овоме чланку задржао само на најзнатнијим именима. Из овога се види, да књижевни рад у Срба није незнатан. На књижевном пољу нема политичких граница, које би делиле српске покрајине, ксје иначе припадају туђим државама. На овом се пољу сви Срби спајају у једпу духовну целину, коју материјално потномажу како појединци тако и слободна држава срнска. М. Јанковић.